Најновији инцидент у Британији, који ће бити и предмет истраге Скотланд јарда, избио је пре неколико дана, када се у британском листу „Дејли мејл“ појавио чланак у коме је цитирана садржина телеграма, које је британски амбасадор послао у Лондон и где жестоко критикује Доналда Трампа.
Шеф Беле куће бурно је на то реаговао на Твитеру, а британски Форин офис и Даунинг стрит изразили су жаљење поводом цурења информација, као и наду да ће британско-амерички односи успешно превазићи инцидент. Заменик министра спољних послова Велике Британије Алан Данкан рекао је да „дипломате плаћају данак за искреност“.
Скандал подсећа на ситуацију од пре скоро десет година, када су се у новембру 2010. године на сајту „Викиликс“ појавиле копије депеша, које је амерички Стејт департмент слао у амбасаде широм света. Документи су садржали искрене и често негативне критике, које су америчке дипломате писале о страним лидерима и њиховој политици. То се није односило само на противнике, него и на савезнике и партнере САД.
Тадашња реакција Вашингтона слична је тренутној реакцији Велике Британије, наводи се у коментару агенције РИА Новости. Конкретно, амбасадор у Немачкој извинио се за то „што су објављени тајни документи, али не и за колеге из Министарства спољних послова“.
Сукоб слободе медија и националних интереса
Ако оставимо по страни злонамерне шале о још једном расколу унутар западних елита, важно је обратити пажњу и на идеолошки и морални проблем, који лежи у самим темељима западног система.
Реч је о сукобу између слободе штампаних медија и националних интереса. Дилема „штампати или не“ стоји испред сваког листа, у чије руке доспеју поверљиве информације.
Запад, који је створио концепт слободе говора и штампе у модерном смислу, није дао недвосмислен одговор на то питање, него је формирао одређене смернице. Главни оријентир се своди на то да је објављивање тајних информација оправдано, када је јавна корист од тога већа него могућа штета за државу. То су обично незаконите, морално упитне, сумњиве одлуке или кораци које власти предузимају, а које гарантују незадовољство јавности.
На пример, тренутно се у Аустралији расправља о чланку која је заснован на тајним документима о злочинима аустралијских војника у Авганистану. У очима медија, чланак се сврстава у групу „грађани имају право да знају“ и не одобравају се кораци које власт у земљи предузима како би прикрила такве информације. Али у чему се састоји јавни интерес од објављивања службених преписки амбасадора, који чине рутински део његовог посла?
Сајт „Викиликс“ одувек се отворено позиционирао као антисистемска, антиглобалистичка сила, а откривање поверљивих информација пратило је његове циљеве у борби против светског система зла, насиља, лажи и лицемерја, каквим га сматра оснивач Џулијан Асанж и његови истомишљеници.
Токсичне и деструктивне методе
За разлику од њих, британски „Дејли мејл“ традиционално се одликује патриотизмом. Објављивањем преписке званичника из своје земље, лист је дао разлог својој публици да исмева спољнополитичку ситуацију и закомпликовао односе земље са главним савезником у веома тешком периоду.
Нема сумње да ће постојати бројне верзије о томе ко је и због чега утицао на цурење докумената и појављивање чланка. На крају, то је чланак који је бескористан за друштво и штетан за државу, који је због интереса одређених снага у британском естаблишменту, система државне управе и медија, жртвовао националне интересе Велике Британије.
Последњих година постала је уобичајена тврдња да је Запад почео да у унутрашњој политици примењује превише токсичне и деструктивне методе које су раније примењиване искључиво према спољним противницима и конкурентима.
Али сада је Велика Британија начинила следећи корак и у борби против саме себе позајмила праксу екстремних глобалиста из „Викиликса“. Тешко да је и Џулијан Асанж, који у енглеском затвору чека одлуку о својој даљој судбини, могао да се нада таквој софистицираној аутодеструкцији Лондона.
