Укратко, Годфри, досадашњи заменик америчког амбасадора у Москви, уколико буде изабран, како каже, „свестан агресивног понашања Русије, малигног утицаја и кампање дезинформација, коју води у Европи“, радиће и на побољшању односа Србије са БиХ, Црном Гором и Хрватском.
„Подржавамо интеграцију Србије у Европску унију. Земља је на прекретници и лидери морају да спроведу реформе како би напредовали ка ЕУ“, рекао је Годфри пред сенаторским Одбором за спољне послове.
Мантра о „малигном утицају“
Годфри је „малигни утицај“ Русије споменуо у контексту питања које му је поставила сенаторка Џин Шахин, коју недавна примопредаја руских борбених возила српској војсци двоструко забрињава — због тога што Русија жели да утиче на ситуацију у Србији и зато што се тиме застрашују остале земље у региону, имајући у виду „улогу Србије у ратовима деведесетих“.
На коментар сенаторке Шахин, Годфри је одговорио да ће охрабрити Србију да напредује ка Западу, што укључује и нормализацију односа са Косовом.
Србија, последња сметња
„Америчка политика према Србији не мења се, осим што се убрзавају поступци за постизање давно постављених циљева — геополитичко и стратегијско овладавање целим балканским простором“, каже Јовановић.
„Ту смо, како они замишљају, сметња, вероватно једна од последњих. С обзиром на јачање утицаја Русије, тренутно не помињу Кину, Турску и друге, али и њих ће ако буде требало, они координисано желе да наступе у два правца. Један је да помоћу привлачности ЕУ издејствују једно другачије, проамеричко постављање Србије, а друго је да спречавају, онемогућавају и, ако могу, потпуно уклоне могућност јачања Русије овде. Друго је питање колико је то израз жеља, а колико могућности“, сматра Јовановић.
Када говори о индискретности Годфријевог сведочења (јер он је само кандидат за амбасадора, још увек није добио агреман од српске Владе и, према дипломатским обичајима, не би требало да јавно говори о програму који ће као амбасадор спроводити), Јовановић наглашава да се ради о облику прелиминарног притиска на Србију. За тако нешто користи се аргумент да је Сенат јавна и демократска институција.
Стандардна шема
Америка не одустаје од својих, раније декларисаних циљева и за њихово остварење служиће се, како Јовановић каже, стандардизованом шемом, према којој Србија носи најнегативнију слику из деведесетих година и као таква је потенцијална претња суседима.
„Кроз то ће се појачати притисак у оба правца — да убрзамо остварење предуслова за улазак у ЕУ, а то ће рећи и да убрзамо поступак прихватања „нове америчке реалности“ на Косову и признања те реалности, а паралелно са тим и да се Србија прикључи и онемогућавању такозваног малигног утицаја Русије на Балкану“, каже Јовановић.
У Годфријевом сведочењу ти се циљеви не прикривају, напротив, они се јавно апострофирају, чак се наглашава и моменат хитности потребе остварења тих циљева. То, према речима нашег саговорника значи да се у Вашингтону осећа да време не ради за њих када је реч о Косову, да морају да убрзају ствари, иначе ће се могућности да то коначно реше како су замислили (уласком Косова у УН) распршити, што ће водити јачању облика других држава на Балкану.
Јовановић наводи да Русија није једина чији би утицај на балканске државе ојачао, уколико Америка не спроведе своје циљеве до краја. Осим већ споменутих Турске и Кине, он наглашава и могућност да ојача утицај Немачке и Француске, јер је будућност односа најзначајнијих земаља ЕУ и Америке још увек непознаница.
„То је оно што се да наслутити из овог сведочења. Није посебно охрабрујуће за нас. Колико видим, нема нових момената, реалистичнијих и позитивнијих у постављању Америке према нама. То је стара шема која се сада заоштрава и појачава“, објашњава Јовановић.
