Споразум је, наиме, постигнут уз одлучујуће посредништво ЕУ и поједних страних амбасада, од којих се истичу амбасаде Велике Британије и Њемачке у Подгорици, те ангажовање шефа делегације ЕУ у Црној Гори Аива Орава, као и одлазећег европског комесара за проширење Јоханеса Хана.
Поред чињенице да је у читавом процесу примјетан снажан уплив иностраног фактора и донекле локалних НВО-а, двије трећине опозиције је незадовољно јер су за преговоре сазнали практично тек по њиховом окончању, па многи сматрају да су Демократе Алексе Бечића направиле крупну грешку у корацима, јер су без опозиционог консензуса склопили договор са ДПС-ом, рачунајући да је подршка страног фактора довољна.
Због свега тога у домаћој јавности све више лебди питање ко заправо одлучујуће утиче на понашање црногорске опозиције, која се по ко зна који пут налази у расцјепу „између воље грађана и воље страних амбасада“, као и до када ће спољњи фактор играти кључну улогу у црногорском политичком животу.
Да ли је Алекса Бечић „црногорски Заев“
Истовремено, Демократска Црна Гора у одбрани својих потеза посебно наглашава подршку која долази од представника Европске уније и амбасада Велике Британије и Њемачке, а данас је пласирана и теза према којој се предсједник Демократа Алекса Бечић афирмативно назива „црногорским Заевом“, па се поставља питање да ли би премијер Сјеверне Македоније требало да буде парадигма за успјешног црногорског политичара.
Коментаришући већ традиционалну улогу страног фактора у Црној Гори, аналитичар Лука Радоњић подсјећа да нам балканско искуство говори да мишљење Европске уније може да значи све, али и да не мора ништа да значи, те да су се у Црној Гори и раније појављивали опозициони политичари који су тврдили да имају подршку и обећања Запада.
Он додаје да је резултат нажалост био готово увијек исти, односно да су ти политичари данас прошлост, а ДПС и даље на власти, па је стога за Црну Гору сада много значајније да савлада неке фундаментално важне политичке лекције.
„Прво, од мишљења страних амбасадора и комуникације са њима, макар била најбоља, далеко су важнији мишљење грађана и бирача и комуникација са опозиционим колегама. Ако нема опозиционог консензуса, онда нема ни демократије у опозицији, односно у том случају свједочимо тежњи самовоље једне партије, која легитимитет не тражи у подршци већине, већ ослонац за исти налази у ставовима страних амбасада. А то је прилично анахроно, није демократски, и сличан примјер имамо у ДПС-у, који се за многе крупне одлуке (попут признања Косова и уласка у НАТО) позивао на жељу Запада, а не народа“, објашњава Радоњић.
Друго, истиче он, ако се пође од премисе да је Црна Гора суверена држава или макар на трагу суверености, објективно се мора поставити питање — чему толики уплив страног политичког фактора.
Домет политичке визије
„Ако нема ослобађања од политичке инфериорности у том смислу, неће бити ни политичког сазријевања. И треће, можда најважније: Европској унији је најважније само ’решавање кризе‘. То јој је често много важније од тога на који начин ће се криза ријешити“, оцјењује Радоњић за Спутњик.
Наш саговорник такође сматра да и поређења црногорских политичара са Зораном Заевом, колико год била добронамјерна, у симболичком смислу заиста могу бити кретање у смјеру „апсолутног пораза реформи и суштинских промјена“.
„Црна Гора мора да постави питање квалитета и суштине промјена које жели, а једно од првих у реду мора бити да ли, макар и оваква Црна Гора, заиста жели судбину једне Сјеверне Македоније, у којој је воља грађана флагрантно прекршена, и да ли црногорска политичка визија има тако кратак домет, да завршава у сусједном примјеру једног малог политичког калибра и пиона, који је персонификација за све, осим за државну и политичку сувереност“, јасан је Радоњић.
