Деветог августа 1999. године председник Борис Јељцин најавио је оставку Владе на челу са Сергејем Степашином, а Путин је именован за привременог вршиоца дужности премијера. Његова кандидатура за премијера поднета је Државној думи, а истог дана у обраћању јавности Јељцин је назвао Путина наследником.
Од аутсајдера до кандидата број један
Према речима Сергеја Беспалова са Института друштвених наука Руске академије народне привреде и државне службе при председнику Русије, именовање Путина за вршиоца дужности председника владе и саопштење Јељцина о наследнику била су потпуно неочекивана.
„Путин није био ново лице, јер је био секретар Савета безбедности и шеф Федералне службе за безбедност. С обзиром да је Јељцин посебну пажњу посвећивао одржавању равнотеже између правосудних органа и министарстава силе, како не би дозволио да било која од тих структура постане превише јака — именовање једног човека истовремено на две такве дужности било је исказивање највишег степена поверења у Путина“, рекао је стручњак.
Беспалов је додао да је у то време будући председник државе био практично непознат јавности и мало ко је веровао да он може да победи на председничким изборима у марту 2000. године.
Међутим, током четири месеца успео је да повећа рејтинг и да победи већ у првом кругу.
Према речима стручњака, такав успех је био могућ услед неколико фактора. Руси су били уморни од Јељцина, а у односу на њега Путин је изгледао као потпуна супротност. Успеху је допринео и рад компетентних политичких технолога, као и завршетак рата на Северном Кавказу.
„Захваљујући комбинацији тих фактора, он је за кратко време успео да повећа рејтинг и већ до децембра 1999. године, у време Јељцинове оставке, Путин је сматран кандидатом број један на предстојећим изборима“, казао је Беспалов.
Председник који је оправдао очекивања
Први мандат председника Путина, према мишљењу стручњака, био је један од најуспешнијих, јер је успео да оправда све наде које су полагали у њега — ујединио је земљу и покренуо економију.
Шеф „Политичке експертске групе“ Константин Калачов напомиње да су главни задаци председника били борба против сепаратистичких тенденција, очување јединства земље и обезбеђивање економског раста.
„Путина су тада доживљавали као човека који је заинтересован да претвори Русију у модерну, развијену, демократску земљу. У првом мандату он је оправдао све наде становништва“, истакао је политички аналитичар.
Према речима Калачова, други мандат је био „рок за резултате“. Путин је успео да обезбеди економски раст, да раздвоји политику и бизнис и да потисне олигархе са власти.
„Људи су почели да живе боље, а пре кризе 2008. године земља је доживљавала процват и економски раст“, додао је Калачов.
Према речима Беспалова, у првим годинама Путиновог боравка на власти, велику улогу у управљању државом одиграли су људи из Јељциновог тима — шеф Владе Михаил Касјанов и шеф администрације Кремља Александар Волошин.
„Без обзира на то шта бисмо сада рекли о њима, ти људи су се показали као веома ефикасни у том периоду. На пример, успеси у домаћој политици у великој мери повезани су са Волошином“, напоменуо је Беспалаов.
Стручњак је такође додао да је Влада Јевгенија Примакова одиграла велику улогу у консолидацији привреде.
„Ипак, без личног доприноса Путина све то не би функционисало и не би се догодио такав пробој почетком 2000. година. Ако се крајем 1999. године успех и могао приписати политичким технолозима, онда је у наредном периоду то била лично Путинова заслуга“, верује Беспалов.
Либерал и патриота
Како истиче Калачов, Путин је у почетку остављао утисак човека који се залаже за либералне идеје.
„Он и сада заговара либералне идеје, али само у економској сфери“, појаснио је политички аналитичар.
Према његовом мишљењу, Путин је покушавао да споји либерално са патриотским.
„Ако се присетимо руског либерализма и, на пример, Павла Миљукова, приметно је да су руски либерали били патриоте, а може се рећи и националне патриоте“, додао је Калачов.
Потпредседник Руске асоцијације за односе са јавношћу Јевгениј Минченко такође је истакао да је Путин ушао у државну политику као либерални реформатор.
„Са једне стране, он је одржавао територијално јединство земље, успостављао ред, ограничавао утицај крупног бизниса, али је са друге стране, покушавао да изгради односе са Западом и да спроведе реформе у земљи, које би омогућиле развој економије“, рекао је Минченко.
Председник је успео да реализује економске пројекте, али није му пошло за руком да изгради односе са Западом и да Русија постане део великог Запада, сматра Минченко.
„То није његова кривица, него кривица, како он каже, наших партнера. То је у великој мери разлог за разочарење Владимира Путина, јер је он идеолошки западњак“, сматра стручњак.
Нови погледи
Док је за ових 20 година Путин задржао либералне погледе на економију, са друге стране, односе са Западом променио је из корена, оцењују политички аналитичари.
Према мишљењу Калачова, лидер Русије је веровао да ће успети да постане равноправан партнер западних земаља.
„Путин је пружао руку, али он сматра да није добио повратну реакцију“, казао је Калачов.
Беспалов указује да је поред спољнополитичког поља, и Путинова кадровска политика доживела промене у последњих 20 година.
„И у то време и данас он се ослања на људе од поверења. Често су то људи из служби безбедности, али истовремено видимо да се ослања и на младе технократе“, додао је стручњак.
Потврда тога је последњи талас именовања на дужности гувернера, закључио је Беспалов.
