Не мора човек бити историчар-истраживач закопан у прашњаве архиве да би сазнао да је Гелдофу ово други наступ у Србији, пошто је већ наступио у пролеће не тако давне 1996. године, на бесплатном концерту испред Скупштине Града Београда.
„Поклон Града Београђанима“
Те 1996. године, непуних годину дана после потписивања Дејтонског споразума и скидања „спољног зида санкција“ Савезној Републици Југославији, најпознатији хуманитарац рокенрола одржао је бесплатан хуманитарни концерт испред Скупштине Града Београда, пред око 20.000 посетилаца.
Креатору до тада највеће селебрити хуманитарне акције у историји човечанства („Лајв ејд“) некако је и приличило да одржи бесплатан, хуманитарни концерт, и то у земљи којој су тек (делимично) скинуте санкције.
Оно што је било неприлично јесте маркетиншка акција тадашњих градских власти, које су Гелдофов хуманитарни концерт представили као — „поклон Града Београђанима“.
Међутим, тадашњим градским властима се та „акција“ обила о главу, и то још исте вечери када је Гелдоф изашао пред публику.
„Банана република“
Да су тадашњи медијски саветници обратили пажњу бар на кратку Гелдофову биографију, могли су претпоставити шта им се може десити. А десило се оно што се данима после препричавало и због чега су зажалили бројни Гелдофови обожаваоци који нису били на концерту, због његове „злоупотребе у политичке сврхе“.
Најављујући песму „Банана република“, Гелдоф је испрозивао тадашњег „фактора мира и стабилности на Балкану“ Слободана Милошевића, практично под прозором Председништва Србије.
Пропагандна машинерија, у међународним односима никада јачег Милошевића, добила је тада изненадни ударац, од ког се није опоравила, и ту није могао помоћи ни Гелдофов пријем код тадашњег градоначелника Београда Небојше Човића.
Крајем 1996. године, Милошевићев СПС (у коалицији са ЈУЛ-ом и Новом демократијом) доживео је тежак изборни пораз на локалним изборима у Београду и у већим градовима Србије, што се сматра и почетком крај његове владавине.
Гелдоф сигурно није утицао на први у низу изборних пораза Слободана Милошевића, али је његов наступ испред Скупштине Града наговестио да Слоба није непобедив.
„Протеривање“ из Ирске
Боб Гелдоф је у шоу-бизнис ушао као фронтмен ирског панк бенда „Бумтаун ретс“, најпознатијег по хитовима „Рет треп“ и „Ај донт лајк мандејс“, које је и свирао испред Скупштине Града Београда.
Као млади и бескомпромисни панкер, Гелдоф је крајем седамдесетих „јавно прозивао националисте, средњовековну задртост клера и корумпиране политичаре“, због чега је његовом бенду било „забрањено да свира у Ирској“.
Тај проблем је решен преласком у Лондон и синглом „Банана република“, посвећеном завичају из ког су „протерани“.
Како осамдесете нису донеле ништа добро панку, тако је и Гелдофов „Бумтаун ретс“ таворио као бенд неких прошлих, славних времена. Сам Гелдоф се остварио 1982. године као глумац, тумачећи главну улогу у филму „Зид“ насталом по истоименом албуму „Пинк Флојда“.
Хуманитарац
Круну каријере представља пројекат из 1985. године — „Бенд ејд“, када се Гелдоф упушта у хуманитарни рад. Са колегом Миџом Јуром из „Ултравокса“ написао је песму „Ду деј ноу иц Крисмес?“, коју су хорски извеле готово све британске рокенрол звезде оног доба.
Новац од продаје сингла, који је експресно засео на прва места топ листа, намењен је био гладној деци Африке, и то пре свега у Етиопији, у којој се тада масовно умирало од глади.
Поучени примером британских колега и амерички рокери су се окупили у пројекту „УСА фор Африка“ и снимили пригодну песмицу „Ви ар ворлд“. Тим трагом пошле су и звезде бивше Југославије у пројекту „Ју рок мисија“, са пригодном композицијом „За милион година“.
Круна помоћи гладној деци Етиопије био је концерт „Лајв ејд“, одржан 13. јула 1985. на стадиону „Вембли“ у Лондону и стадиону „ЈФК“ у Филаделфији. Директан телевизијски пренос овог вишечасовног спектакла, у коме су учествовале готово све звезде популарне музике оног доба, пратило је око 400 милиона људи у 60 земаља широм планете.
Пут до пакла…
Као што то обично бива — пут до пакла поплочан је најбољим намерама, тако да је после „Лајв ејда“ примећено да на „концертима рок аристократије“ није било музичара из Африке и да су профитирале дискографске куће, на чије се рачуне сливао новац од напрасног повећања продаје плоча звезда укључених у спектакл.
Поједини аналитичари су истицали да је „Бенд/Лајв ејд“ био „површан спектакл, чији је циљ био да скрене пажњу са правих, политичких узрока глади у свету“, а новинари су, пратећи траг новца, открили да је највећи део помоћи од 150 милиона фунти, који је послат у Етиопију — искоришћен за куповину оружја.
Гелдоф, кога су на бину на „Лајв ејду“ на раменима изнели Пол Макартни и Пит Таузенд, није се обазирао на критике. Већ идуће године га је краљица Елизабета прогласила за витеза, а на таласу популарности највећег шоу-биз хуманитарца, његова аутобиографија насловљена са „Је ли тако?“ — постала је бестселер.
Убрзо је распустио „Бумтаун ретс“ и кренуо у соло каријеру, али се врховима топ листа приближио само 1989. године са песмом „Грејт сонг оф индиференс“. Рок критичари су приметили „да Гелдоф, јашући на таласу интересовања публике за спој келтског фолка са рокенролом, покушава да се врати у игру“.
Пародија и фарса
Као и већина „рок диносауруса“ у 21. веку, Гелдоф данас наступа тамо где још увек има (довољно маторе) публике, која је спремна да плати карту да би га видела. Зато ће вечерас изаћи пред Нишлије.
И ту није ништа спорно, рокенрол је одавно постао музејска уметност, а не глас побуне младих. Тако је то у шоу-бизнису — оно што је џез био на врхунцу ере рокенрола, данас је рокенрол.
У каријери витеза, хуманитарца и „првог ирског панкера“ данас је најспорнија његова одлука коју је донео пре 15 година — да палицу „главног поп хуманитарца“ препусти свом земљаку Бону Воксу, који је од споја поп културе и хуманитарног рада направио и пародију и фарсу.
Што се тиче посетилаца „Нишвила“, све то неће имати везе са његовим другим наступом у Србији. Чак ни евентуална политичка провокација на трагу оне из 1996. године у Београду. Важно је само како ће одсвирати своје. Јер — то је само рокенрол…
