„Познато је да се обележавањем значајних догађаја из прошлости креира садашњост“, објашњава историчар Момчило Павловић из Института за савремену историју. Тако је и код Пољака — русофобија, која постоји у делу њихове јавности и интелектуалне и политичке елите, преноси се и на историју.
„Актуелна власт у Пољској жели да јасно покаже на којој је страни. До деведесетих година прошлог века, и обележавања и церемоније биле су са источним партнерима. Пољска је била пуна база Варшавског пакта, а данас су те исте базе напуњене НАТО снагама, а америчке ракете размештене су на простору Пољске. Црвену звезду, Пољаци су заменили жутом звездом“, каже Павловић.
Од русофобије до србофобије
Са Србијом Пољска русофобија има везе утолико што је, према Павловићевим речима, русофобија исто што и србофобија.
„Онолико колико је Југославија, односно Србија, као наследница те велике земље, блиска са Русијом, односно Совјетским савезом, толико Запад има одређени однос отклона према Југославији, односно Србији“, сматра Павловић.
Пољска је међу првима признала сецесију бивших југословенских република, као што је признала и независност Косова, што је, према уверењу нашег саговорника, такође један од могућих разлога да Србија не буде позвана на обележавање годишњице почетка Другог светског рата.
Политички корисно
„Позивање искључиво тренутних савезника и партнера на обележавање тако важне годишњице као што је ова показује политички став и политички отклон актуелног пољског руководства“, закључује Павловић.
Нека друга власт би на други начин организовала обележавање, међутим, овакав став пољског државног руководства вођен је уверењем да је такав начин обележавања политички најкориснији.
„Морамо да се помиримо са том чињеницом, наравно, уз критике и уз дијалог. јер такве церемоније обележавања не доприносе ни стабилности, ни миру. Ради се, у ствари, о једном редукованом политичком ставу и о ревизионизму одређених догађаја“, каже Павловић.
Са Србијом нема спорова
И док Пољска са Русијом има спорове из периода Другог светског рата, који се односе на подршку СССР-а пољским комунистима и њиховој народној армији на рачун Отаџбинске армије, верне избегличкој Влади у Лондону, са Србијом таквих спорова нема.
„Напротив, у тренутку када је Немачка напала Пољску 1. септембра 1939. године, краљевина Југославија налазила се у превирању“, објашњава Павловић.
Неколико дана раније потписан је споразум Цветковић-Мачек и формирана је бановина Хрватска. Ипак, унутрашња превирања нису спречила тадашњу југословенску јавност да се солидарише са Пољском. Новине су биле пуне извештаја са ратишта, а наклоност грађана била је на страни Пољске, као и што је, нешто раније, била на страни Чехословачке.
Случај мајора Дангића
И за крај, једна цртица, која је можда мало позната, а која говори о томе да је Србија неправедно изостављена са списка званица на обележавању почетка Другог светског рата.
Мајор Јездимир Дангић, до 1942. био је командант снага Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у источној Босни, када је заробљен и пребачен у логор „Стриј“, који се налазио у Пољској. Мајор Дангић из логора бежи после две године и придружује се Отаџбинској армији.
Командант Отаџбинске армије генерал Тадеуш Бор Коморовски именује га за команданта бригаде која је учествовала у Варшавском устанку, покушају Пољака да у августу 1944. године ослободе своју престоницу од нациста.
Макар због тога, Србији је место на обележавању почетка Другог светског рата, рата у коме је српски народ пострадао као никада у историји, рата у коме је српски народ дао немерљив допринос победи антихитлеровске коалиције.