Почело је, ако можемо тако да кажемо, у Шпанији 2014. на Светском првенству. Александар Ђорђевић је кренуо да ствара нешто што вреди много. Непроцењиво је. Кошарка има посебно место у срцима свих нас, а он је веома заслужан за њено „оживљавање". Од 2014. године до данас једноставно „знамо” да ће Орлови победити, а и пред Светско првенство које нас чека у Кини „знамо” да можемо далеко.
Селектор Србије присетио се на снимању серијала „Златни момци“ у разговору за „Моцарт спорт“ управо Мундобаскета и Шпаније 2014. године.
Прошао је Ђорђевић не само кроз ту, већ кроз више тема, сетио се колико је тај турнир био битан за прављење култа репрезентације, али и Индијанаполиса 2002. године, славља због злата и јасног циља — да Србија буде опет првак света!
Када кажемо Мадрид 2014, шта Вам прво падне на памет?
— Вера. Мадрид 2014. је пре свега вера, велика вера у себе, велика вера у нашу кошарку, у наше кошаркаше, у избор сарадника, у мисију, визију, опсесију доласка на трон, опсесију освајања медаља. Мене је то увек мотивисало као кошаркашког радника, кошаркаша или сада тренера и гурало даље и мислим да смо сви то заједно и те како имали и заједништвом подебљали сву ту веру у групу људи која иде да се избори за неку медаљу.
Сећају се многи меча против Шпаније и искључења. Велика је то била мотивација за играче, упркос убедљивом поразу.
— Па то су моменти у креацији победничког менталитета групе људи. Да у кратком временском периоду, два месеца колико радимо заједно, човек увек мора да да неку асистенцију. Да искористи да ли негативну или позитивну, али увек мора да је искористи, уколико је пропусти онда је изгубљен моменат за тим билдинг.
А оно полуфинале са Французима у Мадриду, па ненормална серија Николе Батума у шуту за три поена? Изгледало је да ту Србија мора да покаже од чега је саздана.
— Па у тим моментима добре екипе једино тако могу да се врате из неке потпуно игре ван клишеа, ван система, коју не можеш да браниш стварима које си припремио. Него индивидуалним квалитетним долази до неких лудачких шутева, излазака из блокада, тројки са… Једна, друга, трећа, једноставно улази тај неки, мало и страх, и сумња у играче у сам исход меча. А са друге стране, њима даје велику снагу. У тим тренуцима је преко потребан мир у глави. И тада играчи који имају мир у глави и те како добро знају да заврше и да доведу утакмицу до краја.
Финале са репрезентацијом САД је посебна прича.
— Ја увек кажем да је циљ репрезентације Србије да се сваке године што је више могуће, или на што је више такмичења састаје са америчком репрезентацијом. Да буде све ближе та разлика којом губимо у овом тренутку, а некад ће се десити да их неко и победи. Што више се ми адаптирамо њиховом начину игре, физичкој снази, атлетици и свему осталом што њихова игра, енормни таленат и њихова кошарка дају, тада можемо бити ближе томе да их победимо једног дана.
Славила је наша земља против Американаца и то усред њиховог Индијанаполиса 2002. године...
— Видите, 2002. године, ја сам у Београду гледао Светско првенство. Нисам отишао у Индијанаполис, био сам мислим и стручни коментатор за време финала на РТС-у, које сам преживео као велики навијач. Неке од утакмица сам гледао у кафићу са мојим пријатељима и радовао се свима њима и био један од хиљада и хиљада навијача који је пратио кошаркашку репрезентацију Србије. Без обзира што сам пре тога играо и носио тај дрес. И то искуство ми је јако драго, јер сам са својом супругом отишао после финала и завршио сам на Славији у три радујући се са клинцима и са људима који су изашли. Прошли смо цео град и све смо видели и певали песме... После сам наравно отишао на аеродром да сачекам све играче и са њима се попео и на балкон. Наравно, не са њима, него иза.
Са ове тачке гледишта, то може да буде турнир који би могао да буде велика инспирација „орловима“ пред почетак Мундобаскета у Кини, на чијем смо прагу.
— Могу слободно да кажем да је то апсолутно један од највећих успеха српске кошарке. Мислим да је апсолутно са свим тим играчима, великим звездама, почевши од Влада Дивца, Бодироге, Пеђе Стојаковића, Гуровића, Вујанића, Марка Јарића, Дробњака, извињавам се онима које нисам навео, то су све били момци који су показали сјајну, такмичарски врхунску игру. Чуо сам много прича, где се на загревању окрећу играчи према свом тренеру и кажу: „Нема шансе да нас добију, добијамо их сто одсто“, и тако даље. То је та наша вера која је изграђена. Сигуран сам да су сви уживали у томе, да смо сви ми били толико радосни и поносни на све то и то нам је још обавеза већа да идемо даље, поново ка том циљу. Да ли ће се то икада десити не знам, али сви смо овде да радимо због тога, да поново једног дана Србија постане светски првак у кошарци.
