По броју држава и по броју људи који су у њему учествовали, те броју људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства, са више од 100 милиона људи који су служили у војскама 30 различитих држава.
Међутим, последњи живи војник који је учествовао у овом рату од првог дана — Алексеј Ботјан, ове године је прославио свој 100. рођендан, а поводом ове годишњице испричао је како је обарао немачке авионе, потом радио у обавештајној служби, а при крају рата организовао диверзије против хилтеровских снага на територији Пољске.
Алексеју Николајевичу, ви сте се родили у Белорусији, међутим, Други светски рат дочекали сте у улози официра у пољској војсци. Како се то догодило?
— Родио сам се у том делу Белорусије, која је после грађанског рата припала Пољској, тако да сам до 1939. године био држављанин Пољске. Почетком те године добио сам позив за војску, а тамо сам кренуо у подофицирску школу. Будући да ми је та школа ишла добро, јако брзо сам добио звање каплара. А у августу 1939. године нашу дивизију артиљерије послали су на западну границу Пољске.
Ми смо ступили у борбу првог дана, дакле 1. септембра 1939. године. Тада сам обављао дужност не само команданта, већ и нишанџије. Имали смо најмодернију технику, као и немачку оптику, која је показивала и брзину и удаљеност мете.
Веома корисна опрема?
— Мени та опрема није била потребна, практично. Мени је нишањење ишло природно. Ја сам усмеравао циљ, без икакве помоћи кориговао све параметре и отварао ватру. Првог дана сам већ оборио немачког „Јункерса“, а у наредним данима још два.
Шта се догодило да бисте се потом нашли на граници са СССР?
— Пољска војска се повлачила. Немци су били далеко надмоћнији. Након две недеље стигло је наређење да се повучемо у Румунију. Пољска је са Румунијом имала споразум о ненападању. Међутим, ми смо одлучили да, ако се некоме будемо предавали, то ће бити Црвеној армији.
Стигли смо до Лавова и тамо се предали. Колико се сећам, нико се није предао Немцима. Послали су нас у специјални камп у близини Ковеља. Држали су нас на некаквом стадиону. Провели смо два-три дана тамо, где сам срео свог ујака, он је био мобилизован. Рекао сам му да се морамо држати заједно, те су нас стрпали све у воз, међутим, убрзо сам схватио да воз уопште не иде на север, где је мој дом, већ на исток.
Након пола часа вожње шапнуо сам ујаку да морамо некако да побегнемо. Пришао сам војнику који је чувао врата, рекао сам му да је избила туча у вагону. Чим се склонио са врата да види шта је по среди, нас двојица смо искочили из воза.
Били смо недалеко од станице, тако да смо се вратили и ушли у други воз, међутим, испоставило се да је и он пун црвеноармејаца. Чим су ме видели у пољској униформи, одмах су ме заробили. Међутим, ја сам јако добро причао руски језик, па су некако имали поверење у мене. Рекао сам им да морам до тоалета и пустили су ме, чим сам се домогао клозета, опет сам искочио из воза.
Успео сам на крају некако да се дочепам куће. У том делу Белорусије се већ устоличила совјетска власт. Ми смо имали кућу на селу, могао сам да останем ту и да се бавим пољопривредом, али сам желео да одем до града да видим шта се дешава. Тамо сам видео да траже учитеље за школу, а пошто сам завршио педагошко училиште, одмах су ме примили, те сам постао наставник.
Наставник је поприлично цивилна професија, како сте успели да упаднете у совјетске органе безбедности?
— Активно сам учествовао као комсомол, тако да су ме видели ови из безбедносних структура. Годину дана касније позвали су ме у Минск на разговор у Народни комесаријат унутрашњих послова (НКВД), где су ме питали зашто сам као Белорус ратовао у пољској војсци. Одговорио сам да сам само испуњавао свој војнички дуг, те да ћу се, уколико буде потребно, борити и за Црвену армију.
Нешто касније, исте те 1940. године, послали су ме у Москву у школу НКВД, где су нас учили обавештајним пословима, припремању диверзија и томе слично. Међутим, када је 1941. године у рат ушао и Совјетски савез, учествовао сам у одбрани Москве. Ја сам био пребачен у посебну обавештајно-диверзантску групу, која је оперисала иза леђа противника.
Практично цео рат сам провео на територији противника. На почетку сам био у Украјини, а потом у Пољској. Моја група је улазила у састав партизанских одреда којима је командовао Виктор Карасев, фантастичан и изузетно храбар човек.
Ви сте у Пољској били још пре него што је та земља ослобођена од стране СССР?
— Наш партизански одред је упао на територију Пољске још 1944. године. Пружали смо помоћ црвеноармејцима приликом њиховог напредовања. Ја сам јако добро причао и пољски и немачки. Лако сам проналазио људе који би сарађивали са нама. Организовали смо диверзије, избацивали возове из шина, имали смо јако добре резултате.
Углавном сам шетао у униформи пољског железничара, долазио сам на станицу, причао са својим колегама. Себе сам представљао као Пољака из Виљноа, с обзиром да сам тај град знао баш добро. Успевао сам са лакоћом да добијам информације који воз шта преноси. Тада сам већ заборавио да сам икада био учитељ, схватио сам да је ово био мој прави позив.
Постали сте легенда приликом операције спасавања Кракова у јануару 1945. године?
— Крајем 1944. године моја група је ухватила једног Пољака који је за немачку војску радио као картограф. Он је имао целокупне планове града Нови-Сонча, који се налази у близини Кракова, а у ком је било велико складиште муниције и експлозива. Знали смо да морамо то да уништимо, јер би муницију Немци користили против Црвене армије, а експлозивима би дигли у ваздух историјски део Кракова.
Успео сам да убедим другог Пољака да у тај замак, где се налазило складиште, унесе једну енглеску мину, тако да је 18. јануара 1945. године у раним јутарњим часовима одјекнула страшна експлозија. Толико јака да је од ње погинуло око 400 хитлероваца. Управо из тог разлога је и наша армија успела да без икаквих препрека напредује, а Краков је остао сачуван.
Успели сте да цео рат преживите без рањавања?
— Да, изгледа да ме је Бог чувао. Додуше, једном приликом сам се озбиљно посекао, а ожиљак ми је остао за цео живот.
