За немачке политичаре једно је од највећих искушења то да на међународном плану представљају годишњице којима се обележава почетак Другог светског рата. Посебно осетљива тема су оне округле, које се, по правилу, обележавају помпезно, са великим бројем високих званица.
Тако је било и са обележавањем 80. годишњице почетка Другог светског рата одржане у Пољској, која није била прва жртва Хитлерове агресије (претходно је нацистичка Немачка присајединила Аустрију и окупирала Чешку), али је напад на Пољску 1. септембра 1939, означио почетак досад највећег и најразорнијег рата у људској историји.
Само су се Грчка и Пољска одважиле да траже одштету
Као да није довољно што су пољско-немачки односи захладнели због изградње гасовода „Северни ток 1“ и „Северни ток 2“, конзервативна пољска влада, предвођена Партијом правде и права, затражила је исплату ратних репарација из Другог светског рата.
Први који је затражио исплату ратне одштете од Немачке био је лидер Партије правде и права Јарослав Качињски, још пре две године, да би пред значајну годишњицу то урадио пољски шеф дипломатије Јацек Чатупович, а потом и премијер Матеуш Моравјецки, на самом обележавању годишњице у Гдањску.
Дан пре обележавања годишњице, питање ратних репарација поменуо је и пољски председник Анджеј Дуда, у великом интервјуу који дао за немачки магазин „Билд“.
Пре Пољака, ову осетљиву тему, коју званични Берлин категорички одбија да разматра, покренула је још само Грчка. Грчки стручњаци за платни промет, на почетку владавине Сиризе 2015, провером око 50 000 докумената израчунали су да Немачка Грчкој, на име ратне одштете дугује 280 милијарди евра, укључујући и кредите које је Грчка, под принудом одобрила Трећем рајху.
Пољска још увек није далеко одмакла у процени ратне штете. Једна парламентарна група у Сејму (пољском парламенту) изнела је тек неколико парцијалних извештаја према којима би Пољска, да 1939. није окупирана, имала привредни потенцијал као данашња Шпанија, а 1945. њен БДП би био за 50 одсто виши.
С обзиром на то да су разарања Пољске била стравична (6 милиона убијених, Варшава је до темеља разорена…), у овој земљи спекулише се да се сума коју би Немачка требало да исплати креће од 800 до хиљаду милијарди евра.
Ратне репарације из Првог биле су један узрока почетка Другог светског рата
Питање исплате ратне одштете било је једно од кључних питања које је оптерећивало међународне односе током 20. века, посебно у периоду између два светска рата. Штавише, ратне репарације биле су један од главних узрока доласка нациста на власт у Немачкој.
Желећи да, како су говорили својим бирачима, из Немачке „измузу што је више могуће новца“ (британски премијер Лојд Џорџ је говорио да је Немачка „крава која истовремено даје и млеко, и месо“), савезници су јој наметнули нереалне захтеве, који су Немачку увукли у економску кризу. Висина репарација је три пута смањивана, док 1931. Хитлер није обуставио исплату.
Након Другог светског рата, тадашња Савезна Република Немачка (СРН) преузела је на себе исплату репарација из Првог светског рата и све своје обавезе измирила 3. октобра 2010.
Што се Србије и Југославије тиче, немачке, аустријске, бугарске и мађарске ратне репарације исплаћиване су у новцу, али и у роби. Тако је Краљевина СХС (касније Југославија) за десет година од бивших држава Централних сила између 1921. и 1931. примила укупно 670 милиона марака. Од Немачке је добијено 479.135.580 златних марака у натури (локомотиве, вагони, хемикалије, пољопривредне машине, грађевински материјал и жива стока) и 2.317.285 златних марака у готовом новцу, пише др Борис Кршев у студији „Ратне репарације и њихова судбина након Првог светског рата“.
Пристиглим новцем обновљен је Стари железнички мост на Сави, који су прво 1914. срушили српски војници, а 1918. Аустроугарска, започета је и градња Моста краља Александра 1931. године, завршена су нека здања која су пре рата започели наши архитекте, а током двадесетих и тридесетих година завршили руски емигранти (зграда Народне скупштине, зграда Министарства шума и вода у Немањиној улици — данас Министарство спољних послова, зграда Министарства финансија на углу Кнеза Милоша и Немањине улице, зграда Генералштаба и зграда Руског дома).
Имајући у виду искуство између два рата, савезници нису након Другог светског рата толико инсистирали на ратној одштети колико на признању моралне одговорности Немачке, док званични Берлин, на исти начин као и званични Бон током Хладног рата, категорички одбија сваку расправу на тему ратне одштете, позивајући се на одлуку Лондонске конференције из 1953.
Тада је, наиме, искусни немачки банкар Херман Јозеф Абс успео да убеди савезнике да исплату ратне штете одложе до потписивања мировног споразума са Немачком, до чега никада није дошло.
„Брионска формула“
Расправа о ратној штети повремено је отварана и у Југославији и Србији, али званично, први пут је ово питање отворено на сусрету Јосипа Броза Тита и немачког социјалдемократског канцелара Вилија Бранта (Брант је био канцелар Западне Немачке) на Брионима.
Према речима некадашњег дописника листа „Политика“ из Немачке, Мирослава Стојановића, Тито је потегнуо питање ратне штете, док се Брант позивао на Лондонски споразум.
„Брант је поменуо Лондонски споразум, али је рекао да треба ипак завршити неки ствари из прошлости и, што политичари воле да кажу, окренути се будућности. Рекао је да се, пошто су југословенско-немачки односи добри, може да кроз економију нешто помогне Југославији. Тада се дошло на идеју да Југославија добије веома повољан велики кредит. То је такозвани „Капиталхилфе“, помоћ у капиталу, где је камата од 2 до 2,5 одсто, у то време веома повољна“, каже Стојановић.
Пре састанка Тито—Брант 1968, када је Брант још увек био немачки министар спољних послова, Југославија је на име ратне штете од Немачке добила свега један промил процењене штете (нешто мање од 36 милиона долара). Уговор о помоћи у капиталу усаглашен је 1972, а потписан 1974, када је Брант већ морао да се повуче због шпијунске „Афере Гијом“.
СР немачка одобрила је Југославији два кредита, један од 300, а други од седамсто милиона марака (укупно дакле милијарду марака), са каматом од 2,5 одсто, грејс периодом од осам година и роком отплате од 30 година.
Међутим, према Стојановићевим речима, немачки став да се тема ратних репарација Србији скине са дневног реда нема легитимитет (уколико би се, наравно, наша земља обратила са захтевом за ратну одштету) зато што се ради о кредиту, а не о поклону.
Југославија се до сада два пута дипломатским нотама обраћала Немачкој по том питању након брионског састанка Тито-Брант. Први пут у предвечерје распада СФРЈ, 5. децембра 1991, а други четири дана пре него што ће бити проглашена Савезна република Југославија, 23. априла 1992. Оба пута, Немачка је ноте реско одбила.
Колова и Геншерова дипломатска вештина
Немачка је, на крају Хладног рата, 1990, током процеса уједињења, уз много дипломатске и политичке вештине и енергије тадашњег канцелара Хелмута Кола и његовог министра спољних послова Ханса Дитриха Геншера, успела у томе да се не одржи мировна конференција на којој би учествовале све државе победнице у Другом светском рату, већ да се састанак одржи у формату „4 плус 2“ (две немачке државе и четири главне светске силе — САД, Британија, Француска и СССР, који је у то време још увек постојао).
Кол и Геншер успели су да убеде све учеснике конференције да питање репарација оставе по страни, а да се потписани документ, који је отворио врата уједињењу Немачке, не назива мировним.
Међутим, према Стојановићевим речима, научни тим, које је ангажовао Бундестаг на захтев Левице, партије настале цепањем немачке социјалдемократске партије, срочио је анализу документа.
„Они тврде да је тај споразум, за оне који су га потписали мировни, али да не обавезује земље које га нису потписале. Пољска га није потписала, Грчка га није потписала, ми нисмо потписници, тако да се тај споразум, тврде правници, не може сматрати обавезујућим за државе које га нису потписале“, каже Стојановић.
Немачка се, у избегавању и одбијању разговора (и евентуалних преговора) о репарацијама користила мешавином дипломатске вештине и лукавства у односима са већим и моћнијим државама и немилосрдног притиска када се ради о мањим и слабијим, напомиње наш саговорник.
Нема сумње да ће са таквом стратегијом и тактиком наставити, покушавајући да, по сваку цену, спречи успостављање фронта удружених жртава и лавину захтева за плаћање ратне одштете која би, и у најнижим износима, била астрономска, закључује он.
О овом тексту позабавили смо се само једним аспектом ратних репарација, оним која подразумевају потраживања држава. сасвим друга ствар су потраживања појединаца и потраживања за уништено и опљачкано уметничко благо.