Црна Гора има проблем са масовном „миграцијом љекара“ у земље Западне Европе и региона, па у Министарству здравља озбиљно размишљају како да зауставе одлив медицинског кадра у државе које пружају знатно боље услове рада.
Кршење људских права
Ипак, најава рестриктивних мјера није се свидјела многима, а нарочито будућим медицинарима, који у свему виде дискриминацију и „кршење људских права“.
Само пар дана након поменуте изјаве, помоћница министра Весна Мирановић морала је да појасни своју идеју, истакавши да је замисао да се студенти медицине заправо обавежу да остану минимум шест година у Црној Гори након завршетка студија. Како ни то није наишло на одобравање, на концу се огласило и Министарство здравља, које се под притиском јавности званично оградило од изјава своје службенице.
Солирање или пројекат
Посланица Демократског фронта Бранка Бошњак, која се у Скупштини активно бавила проблемима у црногорском здравству, сматра да, иако се Министарство здравља оградило од изјава своје службенице, Мирановићева ипак није „солирала“ на своју руку, већ да читава ситуација само показује колики је недостатак знања и добре воље да се било шта побољша у здравственом систему Црне Горе, те да се здравствени радници и љекари испоштују.
„Ова ’генијална‘ идеја, коју је власт замислила, еклатантан је примјер дискриминације према студентима медицине. Прво, због чега издвојити само студенте медицине и њихову будућност условити тиме што планирају за 5-6 година када заврше факултет, а то је нешто што је заиста немогуће и дискриминаторско, а са друге стране, на тај начин се не решава проблем“, каже Бошњакова за Спутњик.
Ненормално ниске плате
„Мислим да би овај начин који је власт замислила, осим што је потпуно сулуд и дискриминаторан, такође демотивисао студенте, па би све мање њих хтело да упише Медицински факултет, али просто ми то није изненађење од руководеће екипе у Министарству здравља, јер они немају сензибилитет ни за здравствени систем ни за здравствене раднике“, додаје Бошњакова, уз констатацију да љекари у Црној Гори имају „ненормално“ ниске плате.
„Њихове плате су сведене на нешто што је мало изнад просјека за специјалисте и ми смо дали у скупштинску процедуру два предлога закона. Један се односи на значајније повећање плата љекарима, а други закон се односи на дискриминаторски однос према љекарима, гдје их држава буквално присиљава на принудни рад. Једино су љекари ти којима може да се нареди да раде преко лимита максималног за прековремени рад, иако им то није плаћено, тако да они имају и по сто часова прековременог рада, а законом је дозвољено само 40, и што је најгоре, тих 60 прековремених часова им се најчешће и не плаћа“, тврди Бошњакова.
Наша саговорница се, ипак, нада да оваква и слична размишљања функционера у Министарству здравља неће проћи, те да ће доћи до заокрета који ће медицинарима побољшати материјални статус и омогућити им адекватне услови рада.
„У супротном, не дај Боже да овај сулуди наум власти заживи, јер мислим да ћемо тек тада остати без љекара и оних који потенцијално желе да студирају медицину“, каже Бошњакова.
Адут — партијска књижица
На крају разговора за Спутњик, наша саговорница истиче да жеља младих људи да одлазе нажалост није у вези само са љекарском професијом, али је нарочито осјетљиво питање када останете без оних који би требали да вас лијече.
„Свакако да и све друге професије и кадрови и наша најбоља дјеца и студенти одлазе, зато што се знање не цијени у овој држави. Нажалост, у Црној Гори је најбитнија партијска књижица, везе, непотизам и клијентелизам, тако да је све већи број оних који су стручњаци у својој професији, али који не желе да је изнад њих неки партијски војник, који ће да им наређује, а притом не зна ништа, тако да је све више оних који одлазе и напуштају земљу“, упозорава саговорник Спутњика.
„На жалост, материјална ситуација је толико лоша да, иако имате неки посао, једва преживљавате, и сада, пошто су се отвориле границе и наши млади људи знају стране језике, много је лакше доћи до посла у иностранству, па се наши људи, иако су можда академски грађани са факултетом, магистратуром или чак докторатом, одлучују прије да оду у неку другу земљу и раде послове за које можда формално и не треба школа. То је велики губитак за државу Црну Гору, али све је то и питање промјене система“, закључује Бошњакова.
