Техеран је ове недеље дао Европској унији нови рок од два месеца да пронађе начин да настави да тргује са Ираном и да тако спаси оно што је преостало од Нуклеарног споразума са том земљом, споразума који је Америка торпедовала када се из њега повукла прошлог маја. Одбројава и Америка.
„Сат откуцава“, поручио је пре месец дана амерички државни секретар Мајк Помпео, позивајући „савезнике и партнере да појачају притисак на ирански режим, како би он престао са својим дестабилизујућим понашањем“.
„Стиже још санкција“, најављује Брајан Хук, специјални изасланик САД за Иран, и додаје: „Потпуно је јасно да смо посвећени овој кампањи максималног притиска“.
Сама та кампања почела је да поприма и бизарну димензију, након што је Стејт департмент и отворено признао да извоз иранске нафте покушава да спречи и до сада невиђеном комбинацијом подмићивања и претњи капетанима танкера који превозе иранску нафту.
Комплетан развој догађаја, упозорава „Њујорк тајмс“ — „појачава страхове да би САД могле да предузму војну акцију против Ирана, или да тихо одобре израелски напад“. То би, наводи њујоршки лист, изазвало општи хаос и рат на Блиском истоку, јер би Иран и његови савезници засигурно узвратили, а цене нафте порасле би до те мере да би била угрожена и читава светска економија.
Може ли Иран да буде уништен за осам часова?
Осим Израела и Америке, Ирану прети и Саудијска Арабија.
„Можемо да уништимо Иран за 8 часова“, самоуверен је Абдулах бин Султан, један од тамошњих принчева.
Но, можда је све ово само део необичне преговарачке тактике.
Позивајући се на извор из америчке Владе, јапанска новинска агенција „Кјодо“ открива да су Сједињене Државе понудиле Ирану састанак двојице председника, Доналда Трампа и Хасана Роханија, на маргинама Генералне скупштине Уједињених нација, која ће заседати око 25. септембра. На ову понуду, која је, наводно, достављена преко Француске, Иран још није одговорио.
Да ли ће Вашингтон и Техеран сести за преговарачки сто, или ће изостанак преговора додатно повећати могућност избијања рата? Шта уопште хоће Америка, а шта Иран, и шта у свему томе може да учини Европска унија?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили доктор Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду и дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић.
„Иако је ирански извоз сирове нафте санкцијама драстично погођен и смањен за око 80 одсто, извоз нафтних прерађевина је мање-више нетакнут и износи око 500 милиона долара месечно. Ова земља се навикла на живот под санкцијама, под којима је већ четрдесетак година, још од победе исламске револуције 1979. године, и сигурно је да ће инсистирати на својим условима за преговоре, а то подразумева — укидање санкција“, указује Борислав Коркоделовић.
Текст који је уздрмао свет
„Иран већ трећи пут даје рок од 60 дана Европској унији да поступи у складу са одредбама Нуклеарног споразума и омогући продају иранске нафте, међутим, због америчког притиска — она то не чини. Заузврат, Иран поступно повећава количине уранијума који обогаћује. Због свега тога тензије у последњих месец дана расту и по први пут ми се чини да је могуће да ипак дође до војне акције против Ирана. Тим пре што је у току кампања за изборе у Израелу 17. септембра, а можемо да видимо да су током предизборне кампање интензивирани израелски удари на циљеве у региону који се доводе у везу са Ираном, по први пут чак и на територији Ирака“, истиче Слободан Јанковић.
Управо борбу за премоћ у региону Јанковић и означава као главни разлог садашње ескалације тензија.
„Иран није на удару америчких санкција зато што има цивилни нуклеарни програм који је договорен са чланицама Савета безбедности и налази се под контролом Међународне агенције за атомску енергију, већ због тога што шири свој утицај у Ираку, Сирији, Јемену и Либану, што смета и Саудијској Арабији и Израелу“, објашњава Јанковић.
Израелским фактором у америчко-иранској једначини бавио се ових дана и „Њујорк тајмс“. У тексту „Тајна историја настојања да се нападне Иран“ описују се бројни покушаји премијера Израела Бенјамина Нетанјахуа да наговори САД да нападну Иран, открива се да је „израелски напад 2012. године био много ближи него што је познато“, и описује се како је Израел покушавао да спречи Барака Обаму да склопи Нуклеарни споразум са Ираном 2015. године, из кога је Доналд Трамп изашао три године касније.
У тексту се додаје и да се Трамп окружио анти-иранским јастребовима, какви су државни секретар Мајк Помпео и саветник за националну безбедност Џон Болтон, што доприноси уверљивости тврдње њујоршког листа да Израел „поново разматра могућност унилатералних удара (на Иран), са већим уверењем да им Трамп неће стати на пут“, као што су то чинили и Барак Обама и Џорџ Буш млађи.
Важна улога ЕУ
„Тај текст привукао је велику пажњу светске јавности и може се доживети и као вид притиска на Иран, не би ли председник те земље Рохани ипак пристао да се у Њујорку, без укидања санкција, састане са Доналдом Трампом — ово уз имплицитну претњу нападом, ако до састанка не дође“, коментарише Борислав Коркоделовић.
„Са друге стране, међутим, поврх тога што ни сам не жели да дође до таквог састанка са америчким председником без укидања санкција, Рухани је изложен и жестоком унутрашњем притиску да не попусти и да не чини даље уступке, не само Америци, већ ни Европској унији“, додаје Коркоделовић.
Управо из тог разлога, чини се, одобравајући ових дана Европској унији споменути шездесетодневни рок да испуни свој део погодбе из Нуклеарног споразума, ирански председник најавио је и трећу фазу одустајања од обавеза из Нуклеарног споразума, која ће бити „екстремно огромна“ и „екстремно важне природе“, не буде ли ЕУ спровела оно на шта се обавезала.
„Европска унија мора да омогући Ирану да неометано продаје своју нафту, упркос америчким санкцијама, и Иран се засигурно неће задовољити кредитом од 15 милијарди евра, који му се ових дана нуди као компензација за губитке. Уколико се ЕУ покаже као неефикасна и подложна америчком притиску као до сада, то би могло да натера Иран да и сам изађе из Споразума, јер му он не доноси предвиђену корист. А то је сценарио у коме би могло да буде још више рата на Блиском истоку“, закључује Слободан Јанковић.
