У јулу прошле године у Вашингтону је одржан свечани догађај у знак сећања на Вудроа Вилсона, на стоту годишњицу од када се по његовом налогу српска застава завијорила на Белој кући. Тада је иницијативу за подизање споменика том америчком председнику изнео и шеф српске дипломатије Ивица Дачић.
Вилсон је своју земљу увео у доба које ће носити име „амерички век“, каже за Спутњик историчар Чедомир Антић. Двадесети век, познат по највећем напретку и највећим разарањима у људској историји, познат је и по предвиђању знаменитог француског политичког филозофа Алексиса де Токвила као век у којем ће доминирати Америка и Русија.
Вилсон је своју земљу извукао из изолације и умешао се у Први светски рат, до тада највећи глобални сукоб. Припадао је, уз шефове држава и влада Француске, Велике Британије и Италије, „великој четворци“ која је на Версајској мировној конференцији одлучивала о судбини света након рата. На Вилсонову иницијативу формирано је Друштво народа, претеча ОУН.
Поред споменика руском цару Николају II, добро је да се подизањем споменика ода почаст и једном америчком председнику који је стицајем околности био српски пријатељ, наводи Антић.
„Српски пријатељ био је захваљујући умном и генијалном Михајлу Пупину, који је био његов друг са студија и био му је нека врста тутора и приватног учитеља. Притом, Вилсон је у том великом сукобу наступио прво са становишта идеала, а тек потом са становишта америчког интереса, који је, наравно, био несумњив и био је присутан све време. Захваљујући том великом ступању САД на европску и светску сцену, Америка је дала кључан допринос савезничкој победи у рату“, објашњава Антић.
Одлуку да ступи у рат на страни Антанте, Вилсон је донео у кључном тренутку, када је Русија због Октобарске револуције избачена из строја, а Централне силе су биле у могућности да се концентришу на Западни фронт. Уласком САД у рат, тас на ваги превагнуо је на страну Антанте.
„Мировне услове нису диктирали ни цареви, ни посредник папа, већ управо један амерички председник који је сматрао да свет треба да буде демократски и да у њему народи и нације треба да буду слободни. Он је формулисао и чувени документ ’14 тачака‘. У том документу између осталог је предвиђено да Србија буде обновљена, у било којем случају, чак и ако савезници не победе, и да савезници не прихватају примирје ако Србија не буде обновљена и ако не добије излаз на море“, напомиње Антић.
У извесној мери, Вилсон је и трагична личност америчке историје, додаје наш саговорник.
„Он је предложио стварање једног озбиљног Друштва народа, претече УН. Само САД нису биле спремне да стану иза његовог предлога. Напротив, након његовог одласка са власти за америчког председника изабран је популиста и управо деловањем те популистичке администрације, САД је омогућен пут који је био авантуристички, који није био одговоран и у којем су се велики добици које су САД добиле од рата претворили у неодговорну финансијску политику, неодговорну берзанску политику и самим тим у крах из 1929, који је омогућио тријумф тоталитаризма у Европи.“
За Србију је Вудро Вилсон значајнији од другог значајног америчког председника у 20. веку Френклина Рузвелта и свакако би требало неговати сећање на њега, закључује Антић.
