„Следбеник црвених“, „марш из наше земље у Русију“, „његови филмови упиру у гледаоца комунистичким прстом“ — тако је Чарли Чаплин читао о себи у америчкој штампи четрдесетих година двадесетог века. Прослављеном глумцу и режисеру је 19. септембра 1952. године забрањено да се из Велике Британије, где је био у посети, врати у Сједињене Државе.
Да је персона нон грата у земљи у којој је проживео пола века, Чарли Чаплин је сазнао док се налазио на трансатлантском броду за Лондон. Тамо га је чекала светска премијера његовог филма „Светлости позорнице“. Чаплин се радовао предстојећем догађају, а још више томе што је путовао у отаџбину. Није планирао да остане у Европи до краја живота, али је, стицајем околности, тако морало да буде.
„Совјетски агент“
Чаплин се нашао у апсурдној ситуацији. Њега, звезду седме силе, једног од најплаћенијих уметника (до почетка 1920. је био најплаћенији холивудски уметник) оптужили су за подршку комунизму и представили га скоро као совјетског агента.
Истовремено, никога није занимало то што је Чаплин био бизнисмен са милионским капиталом. Живео је интензивно, имао је много ванбрачних афера, а све те особине нису баш осликавале типичног идејног комунисту. Међутим, оно што је недостајало таквом „портрету“ Чаплина, они су доцртали.
Поред тога, присетили су се његових филмова о критичним социјалним темама — један се звао „Модерна времена“, други „Господин Верду“, а на крају се испоставило да ниједан нема довољно лојалан однос према америчким властима. Чак ни филм „Велики диктатор“, отворена сатира на Хитлера, више нису сматрали тако прогресивним, јер су Чаплинов антифашизам и антинацизам, што он није скривао током Другог светског рата, повезали са симпатисањем Црвене армије као победнице нацистичке Немачке.
Чаплин ни то није скривао. Штавише, био је међу Американцима који су средином четрдесетих година заговарали отварање другог фронта и активне савезничке акције САД. Иако Чаплин није боравио у Совјетском Савезу, где је био позван, ипак је био крив јер није иступао са антисовјетским ставом. Исту „кривицу“ са њим су делиле стотине Американаца, међу којима су биле светски познате личности.
„Лов на вештице“
Све је почело када се у редовима високих америчких званичника појавио Џозеф Макарти. Сенатор Висконсина, који је био „луд“ за комунистичким тајнама, састављао је дуге листе државних непријатеља, које је проналазио међу државним службеницима и војницима, а нарочито међу делатницима наука и искуства. Све док није смењен, Сједињене Државе је потресао „лов на вештице“. „Вештицама“ су сматрани комунисти, а комунисти су били сви они који нису били настројени довољно патриотски, док је патриотизам требало да се потврди мржњом према Совјетском Савезу.
Људе су позивали на саслушања, захтевали од њих да цинкаре, протеривали су из земље оне који се нису придржавали нових правила игре.
Страх од „међународног комунизма“
И Холивуд је имао своју црну листу, коју је допуњавао списак непоузданих. Међу њима су били писци Артур Милер и Ирвин Шо, композитори Леонард Бернштајн, Арон Копланд, а чак су покушали да на ту листу уврсте и нобеловце Алберта Ајнштајна и Томаса Мана, али напредна јавност то није истрпела.
Та времена су касније добила свој назив — епоха макартизма, која је означила почетак Хладног рата.
„То је био најтежи тренутак у билатералним односима између СССР-а и САД“, тврди заменик главног уредника листа „Историчар“ Арсениј Замостјанов.
Према његовим речима, испоставило се да је крај четрдесетих, почетак педесетих година прошлог века, најнапетије раздобље у полувековној историји Хладног рата као геополитичког сукоба, јер је тада тај рат прелазио у „вруће фазе“.
„Макартизам је био најупечатљивија тачка тог притиска на све мислиоце, уметнике и бизнисмене, који се нису уклапали у антисовјетску и жестоку антикомунистичку пропаганду. А што се тиче Чарлија Чаплина, он је већ од 1920-их изазивао сумњу, веровало се да је склон идејама социјализма, а касније је склопио пријатељства са представницима совјетске културе. Али он никада није био симпатизер Совјетског Савеза, то се зна“, рекао је Замостјанов.
Жртва „тренирања строгоће“
Страхови од „међународног комунизма“ у САД постали су посебно изражени педесетих година.
Замостјанов истиче да је то чудно, јер је почетком године Совјетски Савез покренуо борбу за свет без нуклеарног оружја. Француски физичар Фредерик Жолио био је савезник тог апела, а чак је као подршку саставио документ, који су потписали многи из САД и Европе.
У тој ситуацији, Американци су били приморани да почну да тренирају идеолошку строгоћу. А Чарли Чаплин, коме је улаз у земљу забрањен, једноставно им се нашао на путу.
