Русија и Украјина на различите начине одређују границе на мору након 2014. године. Покушавајући да оспори власништво над водама око Крима, Кијев је поднео тужбу међународној арбитражи у Хагу. Москва указује да та институција није надлежна за решавање поморског спора између две земље.
Безизлазан положај
Ситуација је запала у ћорсокак. Према споразуму из 2003. године, Азовско море представља унутрашње воде двеју земаља, а та водена територија не подлеже Конвенцији УН о поморском праву из 1982. године. Зато је тешко разумети какве нове границе украјински експерти предлажу да се повуку.
Међутим, судећи по тексту који је објавила украјинска „Госхидрографија“, реч је управо о Азовском мору. У споразуму из 2003. године наводи се да би поморске границе требало да буду дефинисане засебним споразумом.
„Али такав споразум није закључен, па поморска граница између Русије и Украјине практично не постоји“, описали су проблем украјински хидрографи.
Они зато предлажу да се покрену присилне „преговарачке процедуре“ са Русијом. Украјински стручњаци сматрају да међународну комисију за разграничење треба формирати на основу Конвенције УН о поморском праву. Ради веће убедљивости подсећају на преседан: „условно-принудно“ разграничење између Аустралије и Источног Тимура. Истина, одмах признају да је та варијанта нереална, а успеху се надају само под једним условом, а то је „након промене политичке ситуације у Русији“. Када је реч о Криму, украјински стручњаци предлажу да се око тог региона формира „ограничено поморско подручје“.
Подизање медијске прашине
„Кијев је покушавао разграничење у Азовском мору још деведесетих година прошлог века“, подсећа Павел Гудев, стручњак за међународно поморско право са Института за светску економију и међународне односе.
„Тада то није имало резултата. Тешко је рећи чему се сада надају у Украјини. У сваком случају, све се заснива на споразуму из 2003. године, према коме све неспоразуме треба решавати мирним путем. Односно, Кијев ће морати да добије сагласност Москве“, изричит је стручњак.
Гудев каже да је логику хидрографа из суседне Украјине тешко разумети.
„Разграничење је било корисно за Украјину до 2014. године. Тада је Кијев могао да претендује на 70 до 80 одсто Азовског мора. Међутим, након што је Крим прешао у састав Русије, та бројка се креће између 20 и 30 одсто. Зато ова иницијатива више личи на подизање медијске прашине“, тврди руски стручњак.
„Сви спорови у вези са границама на мору своде се на једно — ко има суверенитет над Кримом, Украјина или Русија“, објашњава наш саговорник.
„Судске инстанце могу да решавају спорове око Конвенције УН за поморско право из 1982. године, само ако питање суверенитета није главно, већ додатно питање. Када је реч о Црном мору и његовим границама, важи принцип „land dominates the sea“ (суверенитет над копном одређује суверенитет над водом), а око руског Крима нема украјинских вода. У Кијеву су свесни тога. Зато остаје отворено питање — због чега желе разграничење“, констатовао је стручњак.
Индиректно признање да је Крим руски
Кијев већ има искуство разграничења поморских граница, и то са Румунијом. Украјина је 2009. године делила континентални гребен око острва Змејни. Територије са истраженим резервама нафте и гаса тада су припале Румунији, али у Кијеву су одлуку међународне арбитраже тада прогласили својом победом.
Према речима Вјачеслава Батира, професора катедре за међународно право са Московског правног универзитета, јасно је какав је став руске стране — „започећемо преговоре, након што обновимо споразум о пријатељству“.
„Али претпоставимо да су та питања решена, тада би украјински бродови, на путу ка властитим лукама у Азовском мору, морали да пролазе кроз руске воде и да добију дозволу. Што им то треба?“, пита се професор.
Потпредседник Руске асоцијације за поморско право Камиљ Бекјашев подсећа да је у споразуму утврђено да је Азовско море акваторија која припада двема земљама, као и да се Конвенција УН о поморском праву на тај споразум не односи.
„Ако Кијев жели да раскине споразум о заједничкој употреби Азовског мора и да почне да дели ту акваторију, то може имати крајње непредвидиве последице, и то, пре свега, за Украјину. А ако Украјинци предлажу да спроведу разграничење на Црном мору, у условима насталог статуса кво, они индиректно признају да је Крим руски“, тврди Бекјашев.
У сваком случају, немогуће је било кога присилити на договор. Конвенција УН, једноставно, не садржи такав механизам. Због тога ће иницијатива украјинске државне институције, највероватније, остати на нивоу подизање медијске прашине.
