Палмер има и литерарног дара, занимљив је саговорник. Биће са њим интересантно. Бар док је на позицији. Кадровска претумбавања у Трамповој администрацији су честа, смене и оставке дешавају се барем једном недељно.
Дванаести изасланик
Ипак, од рада интересантног специјалног изасланика не треба очекивати никакав резултат. Не због самог Палмера, већ што овакав приступ није производио било шта конкретно.
Ако је добро пребројано, Палмер је од почетка југословенске кризе дванаести изасланик и посредник којег је или самостално делегирао Вашингтон, или су то чинили у оквиру Контакт групе, Квинте, заједно са ЕУ и НАТО-ом, или кроз УН.
Најпре смо имали Жозеа Кутиљера у БиХ, затим Сајруса Венса и Дејвида Овена, потом лорда Питера Карингтона, а са њим и Торвалда Столтенберга. Све до Ричарда Холбрука и Карла Билта. За посебну мисију у Хрватској изабран је Питер Галбрајт, „вечити изсаланик“ у Македонији бејаше Метју Нимиц, а око косовске кризе су ту били Холбрук, те Марти Ахтисари и напослетку — Френк Визнер Млађи. Са списка су изостављени посредници који су долазили и одлазили, попут Хавијера Солане, Кетрин Ештон, Роберта Купера и Федерике Могерини, пошто нису имали „специјални статус“, него им је то било у опису посла. Изостављени су и посредници у Рамбујеу — Кристофер Хил, Волфганг Петрич и Борис Мајорски, јер су кључну реч водили Олбрајтова и Холбрук, као и Визнерове колеге у Тројци — Волфганг Ишингер и Боцан — Харченко, јер су заступали ЕУ и Русију.
У односу на побројане, Палмер наступа из неповољније позиције. Кутиљеро бејаше генерални секретар Западноевропске уније, Венс и Овен некадашњи секретари за спољне послове, Карингтон и Столтенберг — одбране, Билт премијер, Ахтисари председник, Холбрук човек од великог поверења Клинтонових и Олбрајтове, Нимиц са подршком Венса и Била Клинтона, а Визнер из утицајне породице, део естаблишмента од студија, сва врата у Вашингтону су му отворена. И сви су били или изасланици америчког председника или органа УН.
Палмер је на позицији заменика помоћника државног секретара и на Западни Балкан долази као специјални изасланик државног секретара. Логично је поставити питање: а зашто га је Помпео уопште именовао? Палмеру је, као заменику помоћника, ионако у опису посла да ради све оно што му је „додељено“. „Мир, стабилност и процват региона“, како се у саопштењу Стејт департмента наводи.
Симулација и пропаганда
Пре би се могло рећи да САД симулирају појачавање заинтересованости за Западни Балкан. Више је то пропагандни потез, одговор на раст руског и кинеског утицаја, него одлука која може допринети суштинским променама.
У апсолутном износу — интерес остаје исти, циљ је да се све земље у региону ставе под формалну контролу НАТО-а, односно да што пре постану пуноправне чланице ове организације.
Циљ је и да се брљотина са једностраним проглашавањем лажне државе Косово заокружи, потпуно легализује. Великом броју људи у Вашингтону јасно је да су 2008. направили кардиналну грешку, али сви понављају како је „немогуће вратити време уназад“. Лакше им је да притисну Београд да се сагласи са њиховом грешком, него да је признају. Признавање грешке значило би и отварање бројних врло непријатних питања.
Балкан на дну листе
У релативном износу — интерес је неупоредиво мањи него икада зато што су претње позицији САД у другим деловима света много веће. Трамп ниједном није споменуо Балкан током претходне кампање, неће му ово питање играти било какву улогу ни у следећој. Да је другачије, био би именован изасланик председника, вишег ранга и импресивније биографије.
Палмеру везују руке и нове смернице Стејт департмента. Американци јесу променили став о Косову, али у сасвим другачијем смеру него што се то медијски представља. Доскора, циљ је произилазио из Ишингеровог плана, тежило се томе да лажна држава Косово постане чланица УН, да је Београд не мора признавати, нити са њом успостављати билатералне односе. Сада је циљ међусобно признање, као предуслов учлањења у УН. Од Београда се тражи више него раније. Везано за БиХ понавља се мантра о неопходности промене Дејтонског споразума. Опет се нема у виду да је Хилари Клинтон због тога долазила два пута у Сарајево и Београд, за свега две године (2010, 2012), други пут чак заједно са Кетрин Ештон, али да иницијатива није донела ништа.
Када се то мање није могло опослити у претходном времену, када се Западни Балкан налазио високо на листи спољнополитичких приоритета и када су специјални изасланици долазили са широким овлашћењима и огромним ауторитетом, како сада добити више?
Притисци, уцене и непристојне понуде Холбрука и Ахтисарија, али и Клинтонове бејаху непријатни, последице њиховог одбијања јасне, недвосмислене. Па опет посао нису завршили.
Кључни проблем је у методологији рада, која подразумева постојање специјалног изасланика.
Нико није испунио мисију
Ниједан од једанаест Палмерових претходника није испунио мисију онако како су то у Вашингтону замишљали. Чак ни Метју Нимиц — последице насилне северномакедонизације видеће се брзо, исто као и у случају једностраних одлука око Косова.
Неколицина њих доживела је тотални дебакл. Специјални изасланици које је слала или подржавала Америка долазили су на Балкан са јасним оквиром из којег нису могли искакати, њихов поглед био је и остао једносмеран, циљ унапред дефинисан. Холбрук је имао своју улогу у Дејтону, исто као и Ахтисари на Косову у фази после Рамбујеа, али је босанска криза решена класичним мировним споразумом, гарантне стране његове примене су сви они који седе у имплементационом већу, док се косовска окончала резолуцијом у СБ УН, уз подршку Русије и Кине.
Када Американци говоре о решењу, они мисле на решење у њиховом интересу. До компромиса се долазило само када се од оваквог концепта одустајало. А америчка, руска и кинеска перцепција претњи балканској безбедности остају дијаметрално супротне.
Стабилност Балкана зависи и од договора екстерних актера регионалних односа, а то нису само САД, западне државе и међународне организације. Ваљда се толико могло научити из неуспеха свих претходних специјалних изасланика. Ваљда се толико могло схватити из успеха дипломатских иницијатива које су биле оријентисане ка постизању суштинских компромиса.
