„Ако желите слободу, будите поносни на своју земљу“, додао је и тиме безмало признао да дели ону визију света о којој је још пре пет година говорио председник Русије Владимир Путин: „Ако за многе европске земље суверенитет и национални понос представљају заборављене концепте и луксуз, истински суверенитет је за Руску Федерацију апсолутно неопходан услов њеног опстанка. Желим да нагласим: или ћемо бити суверени, или ћемо се распасти. И то је нешто што и остале нације морају да разумеју“.
„Глобализам је представљао религију за раније лидере, због чега су они игнорисали сопствене националне интересе“, надовезаће се Трамп на ово Путиново упозорење Русији и остатку света да је сувереност држава основ њиховог опстанка.
Трампу је, такође с говорнице у Генералној скупштини Уједињених нација, узвратио његов имењак Доналд Туск, председник Европског савета. „Глобализам изнад патриотизма. Солидарност испред суверенитета“, сумирао је портал „Политико“ његову поруку. „Знам да реч ’глобализам‘ не звучи атрактивно. Лично, више волим реч ’солидарност‘... У мом политичком речнику, глобализам и солидарност значе исто“, устврдио је Туск, објаснивши затим да под солидарношћу заправо подразумева директно мешање у унутрашња питања суверених држава. „Ако желите да поштујете принципе међународне солидарности, онда увек треба да помажете слабијем када га нападне јачи и немилосрдни. Као у случају Украјине“.
Наравно, готово да не треба ни подсећати да сличну солидарност Туск није исказао у случају наше земље, иако је она, за разлику од Украјине, заиста била нападнута од стране много јачег и нарочито немилосрдног.
А када смо већ код лицемерја, треба приметити да ни Доналду Трампу она није страна. У истом говору, наиме, у коме је указао да постоји „подела на оне који (...) мисле да им је судбина да владају другима, и на оне нације које једино желе да саме управљају собом“, Трамп је поздравио „легитимну“ владу Венецуеле на челу с Хуаном Гваидом, марионетом коју је тој земљи, уместо њеног народа, изабрао Вашингтон.
Па ипак, питање остаје — коме ће припасти будућност? Глобалистима, или патриотама? Сувереним нацијама које брину за сопствене интересе, или наднационалним интересима какве представљају неизабрани функционери попут Доналда Туска? И како ће изгледати свет ако досадашњи процес глобализације буде ревидиран?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су темама разговарали новинар и социолог Слободан Рељић и политички филозоф Драгољуб Којчић.
Трампове речи Слободан Рељић тумачи као његов „тактички покушај да се ’пакс Американа‘ — који је досад подразумевао поништавање свачијег суверенитета осим америчког, што се називало глобализмом — прилагоди новим околностима у којима је моћ САД опала“.
„Та ’нова‘ истина о патриотизму и суверености“, указује и Драгољуб Којчић, „почела је да се саопштава тек када су се појавили врло снажни геополитички конкуренти, а не док је премоћ САД била на врхунцу“.
А „први побуњени град против онаквог светског поретка“, напомиње Рељић, „био је Београд“. „Трампов говор у УН показује да ми тада нисмо били на погрешној страни историје као што се тврди. Напротив: суверенитет држава и право народа да сам решава своју судбину, насупрот ономе о чему говори Доналд Туск, поново постају преовлађујући став у свету“.
„Глобализам је“, додаје Драгољуб Којчић, „погрешно доживљаван као процес равномерне дистрибуције моћи у свету, бенефита социјалне правде, економског развоја, солидарности... Али наравно да није било тако, него је највећа сила, под маском глобализма, спроводила своје интересе и управљала светом. Но, ствари су кренуле у другом правцу, и ми данас имамо велике геополитичке промене у јако кратком периоду, какве човечанство досад није доживело“.
Дубина ових промена може да се уочи већ и када се становиште претходног америчког председника Барака Обаме, о „америчкој изузетности“ у свету, упореди са ставом који је у УН изразио актуелни председник Трамп, у чијем је говору Обамин спољнополитички саветник Бен Роудс описао као „подгрејано националистичко ђубре“. Трамп је, наиме, признао да није само Америка изузетна: „Као и моја вољена земља, свака нација представљена у овој сали има своју цењену историју, културу и наслеђе које је вредно одбране и прослављања“.
У том смислу, сматра Драгољуб Којчић, „ове Трампове речи заиста могу да представљају посмртни марш за америчку изузетност какву је Обама дефинисао“, али упозорава: „Постоје две геополитичке концепције у САД. Једна је либерално-поморска, која конвергира са глобализмом утолико што каже да је свака тачка на земаљској кугли значајна за амерички национални интерес, па се самим тим ’легитимизује‘ право САД да интервенишу где год нађу за сходно. Друга је континентална, и полази од тога да Америка, иако велика сила, своје интересе треба да ограничи на сам северноамерички континент. Уколико се Трамп, макар делимично, не буде дистанцирао од ове либерално-поморске интервенционистичке доктрине, његове речи остаће само празна реторика — иако се могу схватити и као симптом наде да се заиста кренуло овим путем“.
Напомињући да је Трампов маневарски простор за спровођење програма који је изложио у Уједињеним нацијама знатно сужен због деловања „дубоке државе“ у САД, Слободан Рељић указује и да, насупрот томе, „постоји снажан унутрашњи притисак у самом америчком друштву да се оствари оно о чему Трамп говори. Јер то је друштво у коме, упркос силном богатству, постоји 45 милиона људи који су на социјалној помоћи, а 70 милиона живи испод црвене линије сиромаштва. То је чињеница која, кад-тад, мора да произведе промену која се сад догађа, и тамошња ’дубока држава‘ више не располаже механизмима да је заустави“.
Јер, закључује Рељић, „историјски процеси су неумитни, а Трампов говор представља једно обавештење свету да се креће у правцу ресуверенизације националних држава. Наравно, то сигурно неће ићи једноставно, ни у самој Америци ни у свету, али то је једини пут који стоји пред нама“.
А то је заправо, како каже Драгољуб Којчић, „пут повратка принципима међународног права и поштовању Повеље Уједињених нација, која је била згажена када је започео успон оне врсте глобализације каквој сад долази крај“.
