Најбољи илустративни пример је пројекат „Три кланца“, хидроелектрана на Великој реци, инсталиране снаге од 22.500 мегавата, инвестиција вредна 50 милијарди долара, а током изградње и пуњења акумулационог језера расељено је преко милион људи. Најдуже, највеће, највише, најбоље, најснажније, постаје део кинеске традиције, карактеристика која се истиче у пригодним приликама.
Највећа парада у историји земље
Овога пута, пригодна прилика је био јубилеј — 70 година од оснивања Народне Републике. Централни догађај којим је јубилеј обележен — највећа војна парада у историји земље, а самим тим — вероватно и једна од највећих икада одржаних на свету. Учествовало је 15.000 војника, 160 авиона... Велико, огромно, у сваком погледу. И препуно симболике.
За 70. годишњицу испаљено је 70 почасних плотуна из 56 топова, који су представљали исто толико етничких група. Од убедљиво већинских Хан Кинеза, до аустронежанских Гаошана и тибетанских Лоба.
Председник Си Ђинпинг је поручио: „Ниједна сила не може зауставити напредак кинеског народа“. Логично, највећу заинтересованост изазвала је приказана војна опрема кинеске производње, укупно 580 комада, а пре свега нова крстарећа ракета „Донгфенг 100“, која је 25 пута бржа од звука, способна да понесе десет бојевих глава за одвојене мете и — како је наведено — за 30 минута стигне до САД!
Односи са Америком
И ту је сада питање: зашто баш до територије САД? Степен економске међузависности растао је од почетка осамдесетих година невероватном брзином, спајајући привредне системе Кине и САД из године у годину. Пре три деценије трговинска размена између две земље износила је око 8 милијарди долара, док је 2018. године досегла 737 милијарди.
Само за последњих пет година повећана је за око 150 милијарди.
Посматрајући статистичке показатеље, рекло би се да бизнисмени из две земље сарађују одлично и да су њихови аранжмани „кичма“ глобалне економије. Чему онда напомена да „Донгфенг 100“ лети 30 минута до америчких градова?
Упркос тврдњама бројних либералних теоретичара да повећавање економске сарадње неумитно води и ка бољим политичким односима, на примеру америчко-кинеских релација уочава се другачији расплет.
Са једне стране, Американци су незадовољни, зато што је у овом билатералном формату приметан и непрестани раст дефицита. Поменуте 1986. године „амерички минус“ је износио 1,6 милијарди долара, а 2018. године то је било 379 милијарди. Док је увећање укупног обима трговине било око 100 пута, амерички дефицит је порастао за близу 240 пута. Поред тога, кинеске власти су условиле долазак америчких инвеститора делимичним или потпуним трансфером технологија и знања. То је омогућило брз развој кинеских компанија које су постале озбиљни конкуренти америчким. Директно или индиректно — тај трансфер технологија и знања је омогућио и конструисање ракете „Донгфенг 100“.
Трампова администрација би сада да врати цео овај процес „корак уназад“, отуда и блокаде компаније „Хуавеи“, забране за компанију „ЗТЕ“, веће царине на кинеску робу... Резултат је скроман. Иако се од почетка Трамповог мандата извоз у Кину повећао за 50 одсто, „амерички минус“ и даље упорно расте. Трамп ово може користити у кампањи, причајући како се тренд мења, али и ништа више од тога.
Прсти у протестима у Хонг Конгу
Са друге стране, за Кину је било важно да је САД „признају као статусно равноправног партнера“. Богдан Горалчик наводи да је председник Си неколико пута инсистирао на „појму о стварању новог типа односа међу великим силама — Кином и САД“, али је Барак Обама одбијао такву формулацију. После Обаме није више било смисла инсистирати.
„Трампов протекционизам“ није само економска, већ и политичка мера, делује донекле понижавајуће, подсећа да је Кина неравноправан партнер. Уз све, умешаност „америчких структура“ у протесте у Хонгконгу показује и оријентисаност Вашингтона ка покушају дестабилизације Кине изнутра. На дан одржавања пекиншке војне параде у Хонгконгу су поново организовани насилни протести, па је полиција по први пут употребила бојеву муницију!
Неповерење између Вашингтона и Пекинга све је дубље, подозрење све веће. Кина се не може другачије заштити, нити „натерати“ САД да је прихвате као равноправног партнера, осим јачањем војне моћи. А то је властима у Пекингу важно, не због симболике, већ зарад испуњавања нови стратешких циљева. Најдуже, највеће, највише, најбоље и најснажније нису циљеви сами по себи.
Кинеско руководство је још раније истакло за приоритетни циљ стратегију „Xiaokang shehui“ — стварање „друштва умереног просперитета“ или повећавање броја људи у средњој, потрошачкој класи, који ће више куповати на домаћем тржишту, па ће раст унутрашње потрошње, пре него извоз, омогућити даљи привредни развој.
У складу са тим, било је предвиђено да 2021. године, на век од оснивања Комунистичке партије, БДП по глави становника из 2010. године буде удвостручен. Иако се све гласније говори о „успоравању Кине“, а што се образлаже смањивањем индикатора раста, наведени циљ је остварен две године пре рока. Успостављање „друштва умереног просперитета“ је амбициозан план, подразумева „прелазак“ пола милијарде људи у „горњу средњу класу“ (или у бројкама, приходи од 20 до 50 долара по члану домаћинства дневно).
Кина жели да свој даљи развој базира на смањивању зависности од извоза у САД. За то су јој неопходни унутрашња стабилност, легитимизација статуса у међународним односима као „равноправног партнера“ и ширење утицаја у другим деловима света (иницијатива „Појас и пут“).
Отуда војна парада и нова суперсонична крстарећа ракета. Отуда и порука Си Ђинпинга: „Ниједна сила не може зауставити напредак кинеског народа“. Наполеон је упозорио: „Кина је успавани џин. Пустимо је да спава, јер ако се пробуди — уздрмаће цео свет“.
Џин се пробудио, кренуо напред и на видику нема силе која га може зауставити.
