Хандке је у интревјуу за „Новости“, само пар сати након што је сазнао да је добитник овог великог признања, испричао да је прво што је потом урадио било да је огрнуо сако и изашао у своју редовну шетњу шумом поред куће у којој живи.
Са собом је, каже, понео и све своје мисли.
Мобилни телефон не користи.
У први мах се чинило да Хандке жели да одложи позив новинара „Новости“ за сутра.
„Можемо ли да се чујемо, сутра, молим вас, преуморан сам“, рекао је Хандке, а када је схватио да позив долази од српског новинара, писац се предомислио.
Упитан како се осећа у том тренутку, Хандке је рекао да је веома захвалан не само због награде, већ и због његове мајке, збор природе и његовог рада.
„Фантастично је“, одговорио је.
На опаску да је сматрао да никада неће добити Нобелову награду зато што је уз Србе, али да не жали због тога, а, ето, чудо се догодило, он је казао:
„Тачно тако. Уопште нисам веровао у то. Рекао сам себи да то није могуће, али све се то догађа у глави. Увек очекујемо да ћемо бити кажњени. Понекад се, ипак, дешава обрнуто, као што се то догодило данас.“
На питање да ли је више изненађен или срећан, одговара да је пре свега смирен.
А прво што је урадио након што је чуо да је добио Нобелову награду, каже, обавио је своју редовну шетњу шумом.
Додао је да награду, искрено, није уопште очекивао.
То што је урадио Нобелов комитет доделивши награду њему, сматра „изненађујућим“ и „храбрим“.
На констатацију да је то доказ да је урадио добру ствар у свом животу, Хандке каже да му докази нису потребно, јер ту је његово дело.
Када је чуо да су Срби веома срећни због њега, Нобеловац је рекао:
„Драго ми је да се не радују само због Ђоковића“, те са француског језика прешао на српски и поручио: „Довиђења“.
