Лењин Морено током своје политичке каријере и није морао истицати којој идеолошкој опцији припада. Подразумевало се. Рафаел Кореа и његов левичарски савез Паис (на шпанском — држава, а уједно и акроним од Поносна и суверена отаџбина) кандидовали су Лењина на изборима 2017. године. И Морено је победио у другом кругу, тесном већином, освојивши 51 одсто гласова.
Сукоб у врху
Такве неизвесности са Кореом није било, два пута је постајао председник већ након првог круга. За судбину Еквадора, испоставило се, овај однос је од велике важности. Морено је за протекле две године изгубио подршку партије која га је кандидовала, ушао је у фронтални сукоб са Кореом, а сада је против њега устао и народ.
Због протеста који су избили у главном граду морао је да пребаци кабинет у лучки Гвајакил, на југозападу земље. Паралелно са уличним сукобима, демонстранти су запосели и три амазонска нафтна поља, услед чега је смањена производња енергента за седмину. Влада је прогласила ванредно стање, али то уопште није утицало на смиривање ситуације.
Вук у јагњећој кожи
Лењин се замерио партији због започињања „идеолошких скретања“, бившем председнику зато што га је онемогућио да промени Устав земље и поново се кандидује (на референдуму је одбијена предложена измена двотрећинском већином), а грађанима због почетка примене оштрих мера које захтева ММФ. Кореа је дојучерашњег саборца назвао „вуком у јагњећој кожи“ и „издајником“, Морено је узвратио, означивши свог бившег шефа за „инспиратора дестабилизације државе“.
Иначе, Морено је за овај политички заокрет добио извесну подршку међу јужноамеричким интелектуалцима и свим крупним капиталистима у земљи. Марио Варгас Љоса је славио референдумски резултат, нагласивши да је „пораз доживео и чавизам, социјализам 21. века, за који се Кореа свесрдно залагао. Током десет година, колико је био на власти, врли демагог, који је хвалио свој хришћански социјализам, био је, као и командант Данијел Ортега у Никарагви, Ево Моралес у Боливији, те Фидел и Раул Кастро на Куби, упорни заступник политика које су уништиле венецуеланску демократију и претвориле је у диктатуру разорену економским крахом, репресивним насиљем и инфлацијом“.
Део изнетих замерки стоји, посебно оних које се односе на ускраћивање медијских слобода и на мешање у рад правосудних органа. Међутим, слика није „црно-бела“. Кореа је наследио разорену земљу, као, уосталом, и Чавес, са институцијама које су више биле у функцији крупног капитала него грађана, а инфлација се у Еквадору на почетку века приближила годишњој стопи од 100 одсто.
Илустрација последица стања у ком се земља налазила јесте структура извоза: 41 одсто нафта, а 50 одсто отпада на рибу, воће, месо, плантажно биље, орашасте плодове... Само сировине. Одлика неразвијених економија и технолошки заосталих система.
Једини адут — нафта
Визија Корее била је другачија, желео је да се ово брзо промени и ослонио се на једини ресурс који је имао — нафту. Еквадор „испумпава“ око 550.000 барела дневно, налази се на 27. месту највећих произвођача. Кореа је наступио са платформом која је суштински подразумевала „национализацију ресурса“, подстакао државну контролу над „нафтним сектором“ и повећао фискалне намете, захваљујући којима је дуплирао буџетске приходе.
Инфлација је сведена на минимум, стопа незапослености је пала, али, што је још важније, много се улагало у инфраструктуру и социјалне програме. Наравно, да би све то покренуо, Кореа је претходно морао да раскине аранжмане са међународним финансијским институцијама.
Кинеска подршка
У децембру 2008. године чак је прогласио и национални дуг неважећим, образлажући како су неповољне позајмице уговаране од стране корумпираних претходника. Када је после договора Џона Керија и краља Абдулаха нагло оборена цена нафте почетком 2015. године, са приоритетним циљем да се смањи руски девизни прилив од извоза енергената, Еквадор је претрпео тежак ударац.
Али, уместо ММФ, Кореа се поново обратио Кинезима, са којима је проширио већ интензивну сарадњу, а процењује се да су ови аранжмани били у висини од 6 милијарди долара. Успут, у лето 2012. године је одобрио политички азил Џулијану Асанжу, који је скоро седам година боравио у њиховој амбасади у Лондону.
Заокрет ка ММФ
Лењин Морено није следио визију свог претходника. Уместо сарадње са Кинезима и покушаја прављења договора о репрограмирању дуга и о новим уговорима, окренуо се ММФ. Услед пада прихода од нафте, расло је и задуживање, самим тим се и увећавао удео јавног дуга у бруто друштвеном производу.
Западни аналитичари углавном понављају да другог избора и није имао, те да би било које друго решење, укључујући и „кинеско“, водило ка „венецуелизацији“. Полемике о овој тези следе, а оно што је после свега јасно јесте — предуслов потписивања уговора са ММФ представља предаја Асанжа британским властима. Кључни услов — повећавање цене горива. Због зајма ММФ од 4,2 милијарде, укинуте су субвенције за бензин у висини од 1,4 милијарде долара годишње. Субвенције су, иначе, биле једна од социјалних мера. Не треба наглашавати да ће ово утицати на поскупљење свега осталог.
Жив је Лењин...
И пре последњих мера, рејтинг Морена био је низак: само годину дана након референдума, на ком је његова опција убедљиво победила, свега 17,29 одсто испитаника рекло је да „верује председнику“. Напослетку, партија која контролише скупштинску већину изгласала је одлуку о покретању институционалних истрага о корупцији.
Жив је Лењин, умро није, али више нема подршку ни народа ни партије. Еквадор клизи ка „венецуелизацији“, али не због „чавизма“, већ због испуњавања захтева ММФ. Још један пример да сваки нагли заокрет производи катастрофалне политичке последице. И да слепо праћење међународних финансијских институција може донети више штете него користи. Чак и онима који те мере спроводе.
Лењин Морено се дуже на власти не може одржати. Сваки дан његове одбране биће корак даље у продубљивању кризе.
Владимир Иљич је подигао револуцију због „увођења социјализма“. Лењин Морено је покренуо због „укидања социјализма“.
