После најновијих података портала „Инфостуд“ о кретањима на тржишту рада у Србији, готово незаобилазно је питање — за кога школујемо високообразоване људе. Послодавци су за свега 11 одсто послова тражили људе са завршеним факултетом или мастером. Према подацима за осам месеци ове године, на тржишту рада је, за више од половине послова за које је био расписан оглас, била довољна средња стручна спрема.
Одговарајући на питање шта је неопходно да се деси у привреди, па да за високообразоване буде више посла, професор на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић каже да нам треба модел где ћемо имати домаћу индустријализацију засновану на домаћој памети, али да смо далеко од тога.
Стране инвестиције за мотање каблова
„Ми данас, нажалост, имамо ситуацију да се укупан привредни развој већим делом одвија захваљујући интересовању и инвестицијама страног капитала. С једне стране, то није лоше, јер се хвалимо да смо шампиони у привлачењу страних инвестиција, али је проблем што те инвестиције углавном иду у делатности у којима се, фигуративно речено, мотају каблови, за шта апсолутно не треба никаква квалификација“, објашњава Савић за Спутњик.
Људи у погонима које су отворили страни инвеститори раде најједноставније послове за које, како сматра, није неопходна ни средња школа. Задатак који је пред Србијом је, каже он, лако дефинисати, али га је у оваквим условима, практично, тешко остварити.
Професор Економског факултета напомиње да није само проблем што предузећа из индустрије не требају више факултетски образованих људи, него ни они из сектора услуга, какво је банкарство.
„Данас је на сцени мобилно банкарство, у коме нове технологије воде кључну реч, па су последњих година банке отпустиле више од 6.000 запослених људи и добар део њих је високообразовни кадар“, указао је Савић.
Виша спрема за државну управу
Некада су, каже он, били неопходни високообразовани људи за прављене бизнис плана или програма инвестиција, а сада се све свело на рачунар, где су важне само две информације — да ли неко има хипотеку и да ли има позитиван извештај кредитног одбора.
На питање на шта указује податак „Инфостуда“ да је за 35 одсто послова била потребна виша стручна спрема или бачелор диплома и где су њихове могућности за запошљавање, уз ограду да нема егзактне податке, Савић ипак каже да верује да се највећи број тих људи запошљава у јавном сектору. Тамо још постоје неки правилници који за одређене послове захтевају одређене квалификације. Он напомиње да у државној управи има више од 500.000 запослених и да је због тога сразмерно већи број људи у тим секторима.
Истичући да то није лоше, јер би требало да подразумева квалитетну услугу, саговорник Спутњика каже да би био много срећнији када би много већи број тих људи радио тамо где се ствара вредност, у производњи и привреди.
Криви и родитељи
На питање за кога онда школујемо високообразоване људе, Савић каже да би вероватно већина рекла — за иностранство, али и додаје да у иностранство иду не само они, него и мање квалификовани и висококвалификовани.
Наш саговорник указује и на то да је, посебно отварањем приватних факултета, студирање у Србији постало, по мало, и мода.
„Ми родитељи негде мислимо да, ако неко заврши факултет, па како год и где год га заврши, да ће му у расподели посла припасти онај бољи. То, на жалост, тржишна привреда, а посебно она српског типа, демантује“, истиче саговорник Спутњика.
Ништа ново ни у наредној деценији
„Завршетак, па и државног, врло квалитетног факултета, не гарантује да ће се неко у животу икада бавити тим послом“, каже он.
„Да би се то десило, Србија мора прећи у вишу, наредну фазу привредног развоја, у којој ће високе технологије, образовани људи, сложенији производи вишег степена обраде, добити много више места, а онда ће, по дефиницији, на таквим пословима требати много већи број образованих људи. Док се то не деси, на жалост, ми једним делом школујемо људе за иностранство, а другим делом школујемо образоване чуваре, аквизитере, који ће радити на најмање сложеним и најједноставнијим пословима за 250 до 350 евра“, нема дилему Савић.
На питање колико смо временски далеко од тог периода српске привреде у вишој фази, он каже да је то тешко рећи.
„Озбиљан процес индустријализације или другачијег привредног развоја подразумева најмање једну деценију да би се могли добити добри резултати. Ако анализирамо колико се од 2001. године концепција о привредном развоју и партија сменило на власти, то не дозвољава да ико размишља дугорочније — сви иду на краткорочна решења која дају брзе резултате. Последица тога и јесте прилив страног капитала и отварање једноставних и јефтиних, па и неквалификованих делатности у Србији“, изричит је професор Економског факултета.
Он сматра да Србија у генералној подели у свету није земља којој је намењено место да развија високе технологије. Некако се подразумева да су, не само Србија, него све земље Западног Балкана, укључујући и Румунију, Бугарску и Албанију, означене као оне чија ће главна компаративна предност бити јефтина радна снага.
„Неће у Србију, нажалост, доћи у масовнијем броју фабрике које имају високе технологије, где се даје шанса том образованом свету“, песимиста је Савић.
