За књижевницу Виду Огњеновић те три деценије од Кишовог одласка и даље звуче несхватљиво.
На питање да ли се данас, са временске дистанце, и даље чини да је књижевност задесио велики губитак и да ли имамо утисак о томе какав је био Данило Киш, његова пријатељица каже да би требало да је тако.
„Требало би да имамо такав утисак, јер смо у међувремену читали и прочитали Киша, он је и сада овде присутан у неколико нових издања, превођен је на многе језике, писано је о њему много. Међутим, не знам да ли је Киш остао еталон као што је некад био, еталон писца који је далеко од сваке разметљивости, од сваког кича, од сваке бесмислене импровизације и распричаности, од сваког узалудног накићеног фолклора. Киш је био човек високог стила, високог укуса, писац који је бдио над сваком реченицом коју је потписао и чије је дело, за моје појмове, уџбеник књижевности“, каже Вида Огњеновић.
Ко је данас мера вредности
О томе да је Киш био мера вредности, и не само књижевне, нема сумње ни критичар, песник и уредник Гојко Божовић. Но, да ли је писац „Гробнице...“ и „Раних јада“ и даље мера етичких вредности у књижевности или су данас неки други постали мера, питамо Божовића.
„Својим књигама Данило Киш оличава високу меру наше књижевности захваљујући којој ми данас можемо да видимо шта јесу књиге које треба сматрати значајном, вредном и добром литературом“, каже главни уредник „Архипелага“, куће на чијем су штанду изложена Сабрана дела Данила Киша. Божовић додаје и да ће, без обзира на вредносне мере, различити читаоци увек правити различите изборе:
„Има читалаца који неће најпре изабрати Киша, него писце који својим вредностима и књигама не могу да се мере са литературом коју је Киш уобличио у свом добу, али то су последице различитих околности — друштвених, политичких, пре свега културних. Можда највише једне опште маргинализације културе. У поретку вредности које данас имамо на сцени и сами читаоци врло често неће изабрати најбоље што постоји у књижевности, него оно што је део тренда или укуса који је наметнут из околности које су више маркетиншке него што су књижевне. А ми без књижевно-историјских митова, без поузданих мерила вредности више не можемо да говоримо о томе шта јесте књижевност“, подсећа Гојко Божовић.
Дуг је испунио
Кишова одлука да се ухвати укоштац са две велике теме 20. века — темама нацизма и комунизма, и „распакује“ их у свом делу, за Виду Огњеновић представља чин храбрости.
„То јесте чин храбрости. И Киш је тога био свестан. Он је сматрао да литература дугује тим темама и покушао је, а својим делом и успео, да тај дуг испуни. То је била велика храброст не само по избору тема него и због начина на који је он тим темама приступао. У Кишовим књигама нема дескрипције, то нису лагодни приступи, нема ту ничег сентименталног и онога ’за свачији укус‘. Напротив. То су дела проучена, писана посебним стилом, дела документована чак и литературом с којом је Киш био у полемици у својим књигама, па су овде то прогласили плагијатом. И због тога је морао да објашњава полуписменим критичарима шта је литература. Да, за такво писање била је потребна вишеструка храброст“, недвосмислена је Вида Огњеновић.
Писац од чије нас смрти дели 30 година трајно нас је научио колико је истинољубивост књижевности важна за саму књижевност. Киш је био промотер таквога писања, онога на шта су критичари мислили када су рекли да су се код њега изједначиле етика и естетика. Може ли се нешто слично препознати у савременом стваралаштву, питамо критичара Божовића.
Промоција јача од текста
„Кишова књижевност је једна врста велике синтезе. С једне стране, то је питање јединства етике и естетике, с друге, то је велика синтеза беспрекорног стила и највећих тематских изазова 20. века. Сетимо се да је то и једна дубоко лична и утолико пре потреснија прича. На различите начине код Киша можемо да видимо јединство на први поглед потпуно опречних елемената који у његовој литератури добијају симфонијски активизам и делотворност. Критикујући Борхеса што је свој бриљантни стил упослио бавећи се ’маштаријама‘, Киш је тај бриљантни стил активирао на примеру неких од најтрауматичнијих искустава 20. века. Када данас читамо савремену књижевност, можемо да зажалимо над чињеницом да савремени писци понекад више мисле о личном маркетингу него о својим текстовима. Више се баве промоцијом своје књижевности него самом обрадом текста. Киш је, с друге стране, дефинисао велике категоричке императиве литературе, говорећи да сваки писац друге половине 20. века може да падне на два велика изазова — један је нацизам, други комунизам. У савременој литератури не видимо те категоричке изазове. Врло често, заправо, видимо, чак и код одличних писаца, прилагођавање одређеним трендовима. Некада су то идеолошки трендови, трендови тржишта, очекивања публике, а најчешће је то уклапање у трендове некад политичке, некад економске коректности, све са циљем да се задобије шири одјек у читалачком аудиторијуму“, констатује Божовић.
Уместо обазирања на трендове, Киш је пажњу и таленат усмеравао на различите области стваралаштва: волео је музику (свирао је гитару), позориште, књижевну полемику; био је преводилац, песник, ерудита...
„У првом реду, то је био врхунски познавалац литературе“, наставља овај низ Вида Огњеновић. „Био је човек различитих знања и моралне чистоте коју је данас ретко наћи. Тај храбри човек био је врсни читалац и познавалац поезије, врхунски преводилац и то најтежих текстова... Данило Киш био је одличан пријатељ“.
