„Сиромах без стрпљивости, исто је што и светиљка без уља.“
Сиријска народна пословица
Након осам година рата у Сирији, расплет је коначно на видику. Биће још спорадичних војних операција, отварања локалних криза и много преговора, али то неће утицати на решење.
Асад је сачувао државу, упркос свим разарањима, немаштини и језивом притиску. Против њега се дигла сила каква није виђена још од 1999. године и агресије НАТО-а на Србију. Први план те „силе“ био је да се Асад свргне, затим да се Дамаск опколи (прекине веза са Латакијом), потом да се Сирија подели. Пропадали су један за другим.
У акцијама на терену учествовали су и Исламска држава, и „продемократске снаге“, и Курди, неколико пута су сиријске војне снаге бомбардовали Израелци, неколико пута Американци.
Пола милиона жртава, пет милиона расељених. Процене су да број жртава (рањених и погинулих) превазилази пола милиона, из земље је избегло преко пет милиона људи, интерно расељених је и више од тог броја. Уследио је и економски колапс, у ратним условима није ни могло другачије, а за протеклих осам година чак три су биле — сушне, што је недаће повећало. Илустративни пример свега је пад вредности сиријске фунте (реални пад, званични курс је увек повољнији): на почетку кризе за један долар добијало се око 80 фунти, у лето 2015. године то је износило 350, а данас већ близу 650. Одржати у таквим условима мотивисаност војске, поверење народа и уопште осигурати функционисање система (политичког и економског), изазов је без преседана.
Шта се мења у међународним односима?
Судећи по првим реакцијама, Асаду ову победу неће сви признати. Заслуге се приписују — Путину. Разлог за то је једноставан: победа Асада доноси и крупне промене у међународним односима. Зашто?
Прво, последњи споразум Путин-Ердоган постигнут је у „астанском формату“. Први пут након три деценије сукоб оваквих размера решен је без „западних партнера“. Интенција Запада била је да се решење тражи кроз Женевске преговоре (од лета 2012. до почетка 2016. године), Кофи Анан је именован за специјалног изасланика, а асистирала му је Арапска лига. Разговори у Астани почели су још 2015, а две године касније су и уоквирени позивањем на Резолуцију СБ УН 2254 (2015), у којој се наглашава неопходност „прекида ватре и тражења политичких решења“. Астански оквир је резултат рада трилатерале Русија-Иран-Турска, ова три актера преузимају одговорност и руководе целокупним процесом. Без ЕУ, без НАТО-а, без Арапске лиге! Нема више ексклузивитета да се мировни споразуми договарају у Дејтону, Рамбујеу, Бечу, Бриселу, Женеви... САД су стављене пред избор: или да се повуку из Сирије, или да допадну у врло непријатну ситуацију на терену. Европске земље се о овој ствари готово ништа нису питале.
Друго, Русија се показала као „кредибилан партнер“. Асада нису оставили на цедилу, помагали су га на сваки начин — војно, финансијски, политички. И у тешким тренуцима и немогућим условима налазили су решења да то учине, подршка је остајала упркос свему.
Треће, иако је Трампова одлука о повлачењу била једина могућа, остаје горак утисак (већ се та теза шири у бројним анализама) да Американци нису у стању да заштите своје савезнике. Од тезе како је америчка подршка предуслов испуњавања (гео)политичких циљева у времену једнополарности створена је догма. Сада, не само да је сан сиријских Курда о држави распршен, већ ће они остати и без територијалне аутономије (што су са Асадом у једном тренутку још и могли договорити). Курди су искрварили борећи се истовремено на два фронта — против радикалних исламиста и против паравојски које су помагали Турци, а на крају, у политичком смислу — остали кратких рукава.
Пораз исламске државе
Четврто, након овога следи „политичка реконфигурација“ Блиског истока. Иран је оснажио своју позицију, његове „деонице су порасле“, руски утицај постаје снажнији, отварају се нове перспективе за кинеске аквизиције. Међу значајнијим последицама окончања Хладног рата и распада совјетске државе јесте и „идеолошки колапс“ насеристичких и социјалистичких покрета у арапским земљама, чиме је створена одлична подлога за раст америчког утицаја на Блиском истоку, чак и у срединама које су биле традиционално антизападно оријентисане. Од стања на Блиском истоку у великој мери зависи и глобална безбедност. Ове промене утичу на светски политички систем у целини. Пето, ово је и озбиљан пораз Исламске државе. Радикалних исламиста ће бити, биће и њиховог тероризма, али им није пошло за руком да „легитимизују“ статус и створе базу за координирано и континуално ширење утицаја у западној Евроазији.
Током година, улози у „сиријској партији“ су повећавани. На крају, до таквих висина да нису сви могли да их испрате. Несумњиво, рола Русије у свему јесте огромна, у бројним сегментима и кључна. Треба подсетити да су поред Русије сиријске снаге имале и велику помоћ Иранске револуционарне гарде, а на овакав епилог утицао је и „Ердоганов заокрет“ 2016. године.
Такође, заједно са Москвом Кинези су упорно улагали „дупли вето“ на све америчке предлоге у СБ УН, јасно стављајући до знања кога подржавају. Али, треба подсетити и да без Асада — оваквог расплета не би било. Уосталом, Путин је желео да „игра“ и на Јануковича, у кризи која је била мање сложена него сиријска (па највероватније ни последице не би било тако драматичне). Јанукович је побегао, Асад је издржао. Водио је битку за очување Сирије, а његов успех је произвео велике последице. Не само на Блиском истоку, већ у глобалним размерама.
