Истина је, „зелени“ данас у земљама „развијене демократије“ одавно не представљају снаге радикалне левице које би да мењају систем, већ су одавно мејнстрим политичка групација, која је „пожељан коалициони партнер“ доминантним странкама и левог и десног центра.
Појава „зелених“ везана је за један реалан проблем, јер позни капитализам има ту способност да уништава огромне природне ресурсе — воду, ваздух, шуму, земљу, биљни и животињски свет, каже за Спутњик социолог др Слободан Рељић, бивши главни и одговорни уредник НИН-а.
А позни капитализам то ради са два инструмента — један је тржиште у коме је мотив профит и где је дозвољено да се све експлоатише не би ли се дошло до профита, а други је да постоји демократско доношење закона у парламенту, где се та врста односа према природи и људима озакоњује, додаје Рељић.
Језичак на ваги
„Кад се друштво суочи са таквим проблемом, онда се јавља паничан страх код грађана. Он има све одлике панике и у ствари, људи се узбуне као пчеле — не могу то мирно да гледају, а не знају тачно шта да раде, па онда почињу да се организују ван система и тако организовани они су субверзивни, опасни и подривају један тако успостављен систем експлоатације природе“, каже Рељић.
Међутим, тај систем се извежбао како да неутралише те искрене покрете у друштву, он то ради једно два века и у принципу, прилично, мада не потпуно успешно, увлачи их у систем, истиче саговорник Спутњика.
Обично се корумпира вођство, а онда та тема која је покренута постаје јавно пожељна, а лидере после зову на телевизије да причају о проблему и тако се ствара „друштвена клима у којој то постаје некаква друштвена вредност“.
Најчешће, кад „зелени“ уђу у парламент, они су маргинална снага, али постају „језичак на ваги“ у односима тих мастодонтских, „неморалних партијских организација левог или десног центра“, истиче Рељић.
Јошка Фишер — симбол продаје „моралног капитала“
Према његовим речима, „зелени“ у парламенту продају свој „морални капитал“ који имају код грађанства и то функционише тако што се окористе појединци, али се кроз то легитимизује и уништавање природе, зато што они као заштитници природе учествују у доношењу закона и стварању тих лажних одбрамбених механизама.
„Кампање за заштиту природе постају све гласније, а природа се све више и све драматичније уништава. Заправо, савремени парламент је гробница свих искрених и хуманих идеја и ту се ’зелени‘ појављују као ’смоквин лист‘ у једној јавној бестидности“, сматра саговорник Спутњика.
Као најилустративнији пример Рељић наводи Јошку Фишера, који је још најпознатији „зелени“ у свету. Фишер је, подсећа Рељић, 1968. постао студентски лидер, иако је тад био таксиста.
Еколошко „убијање људи“
Фишер је 1983. ушао у Бундестаг на листи „зелених“, а после избора 1998. „зелени“ су са око седам одсто гласова помогли Шредеру и СПД-у да се створи парламентарна већина. Постали су део извршне власти, а Јошка Фишер министар спољних послова.
„Он и Шредер ће бити запамћени по томе што су успели да први пут после Другог светског рата пошаљу немачку армију негде где може да убија људе. И они заиста имају тај скор — они су убијали људе на Косову. Шта је Јошка Фишер данас? Он је данас лобиста за ’Сименс‘ и ’Реве‘ групацију и наравно, бори се против популизма“, каже Рељић.
Тако је Фишер направио „пуни круг“ — од употребе једне људске и важне идеје, преко њене експлоатације, до завршетка у коме он служи да би се одржавао корпоративни начин производње и да би се корпорације браниле у јавности, сматра Рељић.
У принципу, тешко друштву у коме природу штите политичке партије, без обзира које су боје, каже Рељић и поставља питање чему данас „зелени“ служе.
У друштву маргиналаца
Гласачи данас све више беже од тих „основних партијских пошасти — левог и десног центра“ и покушавају да нађу нешто ново, зато и долазимо у ситуацију „да комичари буду премијери“, а у парламенте улазе различити маргиналци, што је нека врста протеста гласача, оцењује Рељић.
„И ’зелени‘ су у тој групацији. У том тако мутираном демократском систему данас се гласа против свега, а не за нешто. ’Зелени‘ су, у ствари, данас нека врста лажног протеста против система који треба да доживи дубоку промену, а они служе да ту не би дошло до неке битне промене“, каже наш саговорник.
„’Зеленима‘ данас на изборима расте популарност, али они не решавају ниједан проблем и служе да се агонија ’дотрајалог демократског и позног капиталистичког система‘ — цементира. Они су константа међу тим маргиналцима и фигурирају као главна групација за цементирање статус квоа и даље са лажним имиџом неке побуњене струје, која је у ствари инкорпорирана у систем, истиче Рељић.
„Као код Орвела, све је супротно од онога што је записано у њиховом првом прогласу“, закључио је Рељић.