Погибија два радника који су на градилишту у Чортановцима пали са висине од 20 метара, док су били у корпи коју је држала дизалица, уз недавне случајеве страдалих, указује на то да ће на подизању свести, пре свега, послодаваца, морати још прилично да се ради.
Од 2006. године, када смо имали 54 смртне повреде на раду, нисмо имали толики број до прошле године када их је страдало 53, рекла је на самом почетку ове године в. д. директора Управе за безбедност и здравље у Министарстав за рад Марина Фуртула. На истом скупу министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић је истакао да је повећање броја смртно страдалих на раду алармантно и да ће Влада Србије учинити све да се тај број сведе на нулу.
Само трећина послодаваца поштовала закон
У прошлој години су, како је тада навела Фуртула, надзором утврдили да је само 30 одсто правних лица свој посао обављало у складу са законом. За остале су наложене мере за отклањање недостатака, а некима је чак одузета и лиценца. То, као и чињеница да се сваке недеље на сајту Министарства, као на стубу срама, објављује ажурирани списак свих оних послодаваца који нису радили у складу са законом, уз проглашење Године безбедности и здравља на раду, међутим, није дало очекивани резултат.
Од тога да број смртних повреда на раду сведемо на нулу још смо изузетно далеко, упркос прокламованој одлучности државе да се бори против оних који се не придржавају закона.
Председник Гранског синдиката Грађевинарства у Синдикату Независност и члан владиног Савета за безбедност и здравље на раду Саша Димитријевић каже да су, према подацима базираним на извештајима Инспектората за рад, ове године од јануара до октобра забележене 34 погибије на раду и да смо се са најновијим случајевима у октобру примакли броју од 40 смртно страдалих.
Грађевински сектор је последњих година узлетео и по најновијим подацима које је ових дана изнела министарка грађевинарства Зорана Михајловић, у Србији је данас 50.000 градилишта у односу на 1.200, колико их је било 2014. године. Према Димитријевићевим речима, имамо око 400.000 регистрованих субјеката, па 240 инспекција рада, колико их је тренутно у Србији, тешко то може да испрати. Он, међутим, у томе не види главни проблем.
Пресуде са минималним казнама
„Прошле године је поднето близу 40 кривичних пријава, а ове године 27 до 1. октобра. Нажалост, оне немају епилог у адекватном кажњавању, јер када то дође до суда, велики број застарева, а изречене казне често буду и испод законских минимума. Колико знам, у прошлој години имамо 600 пресуда, од којих је једна на годину или годину и по дана затвора, једна је на шест месеци, четири су наногице, тако да реално, када погледате, тај труд Инспектората за рад се губи у одлукама правосуђа“, објашњава саговорник Спутњика.
Он, такође, указује на то да је прошле године на основу поднетих прекршајних пријава наплаћено 270 милиона динара казни. Да је, међутим, судство доносило пресуде према Закону о безбедности и здрављу на раду, где су јасно дефинисане висине казни, та цифра је могла да иде и до пет милијарди динара, сматра Димитријевић. Тај огроман новац је, како је приметио, могао да се искористи за превентиву, за обуку запослених, за промоцију безбедног рада и сигурно да би било мање несрећа на раду. И ове године ситуација није боља и наплата досад износи око 200 милиона динара.
На питање шта може да спречи несреће, он тврди да су послодавци најодговорнији у систему и да на њих упућује и закон, али је изричит у томе да је пресудно придржавати се прописаних законских норми и казнене политике која је прецизно утврђена.
„Проблем је што се она не спроводи. Постоји Закон о безбедности на раду који прописује казне до два милиона динара за одређени прекршај послодавца, а судија по Закону о прекршајном поступку додели казну од 100.000 динара, уз образложење да се послодавац искрено каје. Чак и када је у питању Кривични законик за одговорност због тешке повреде, или за смрт, прописане су казне затвора од три до 12 година, а одговорни добију годину дана, или наногицу“, указује Димитријевић на главни проблем.
Добар закон, али се не примењује
Зато сматра да ништа нећемо постићи ако реагујемо само када се нешто деси и сабирамо настрадале људе, ако они који треба да воде рачуна о њиховој безбедности не буду адекватно кажњени за оно што нису учинили, а морали су.
На питање шта можемо да очекујемо у новом закону о безбедности и здрављу на раду, он каже да би, према ономе што је предложено, закон требало да донесе пооштравање неких мера, на пример тако што ће инспекција моћи директно да забрањује рад оних који не поштују прописе. Додаје, међутим, да је добар и постојећи закон.
„Проблем је што се он не примењује у пуном капацитету, и то је оно што доводи до оваквих ситуација. И тај нови закон ће остати мртво слово на папиру уколико у пракси не буде примењиван. И по досадашњем закону постоји јасна подела одговорности, постоје јасне и врло велике запрећене казне, али не можемо да осудимо инспекцију рада која уради свој посао, а онда неко то минимизира застаревањем предмета или доношењем пресуда које су испод сваког минимума“.
Димитријевић подсећа и колико пута смо били сведоци тога да инспекција затвори неко градилиште, а да се инвеститори на то не осврћу и наставе да граде као да се ништа није десило.
Он указује и на проблем што у грађевини, у потрази за егзистенцијом, ухлебљење налазе људи најразличитијих профила који нису обучени за тај посао, па је било и случајева да на градилиштима гину економисти, правници. Поготово ако је у питању рад на црно, где послодавац нема свест о одговорнисти према запосленом, нити ону о потреби да га пријави, а камоли да му пружи елементарну заштиту на раду.
А кад су људи у том послу из морања, како каже саговорник Спутњика, онда је велика могућност да се десе и нежељене, па и трагичне ситуације.
