Први играни филм о Јасеновцу стиже седам и по деценија по ослобађању злогласног логора у усташкој НДХ. Ако буде завршен до априла 2020. године, њиме ће бити обележена та стравична годишњица.
Радња прати судбине становништва Козаре, које, после усташко-немачке офанзиве, завршава у концентрационим логорима. Међу њима је и десетогодишња Дара, са породицом. Након што Дари убију мајку и једног од два брата, она — у за дете ненормалним околностима — чини све да сачува једино што јој је преостало од породице — млађег брата.
Редитељ Предраг Гага Антонијевић у кратком разговору за Спутњик каже да је задовољан трећином филма која је до сада снимљена и да ће, када је о филму реч, то бити прва слика која ће о Јасеновцу отићи у свет.
Да ли сте свесни такве одговорности?
— Врло свесно сам прихватио ово велико и тешко бреме. Није то био позив на журку или неку кошаркашку утакмицу, није то позив да се ради било који филм. Ово је мој највећи професионални и животни изазов. Све што сам до сада радио, али и од сад, мерим и мерићу тим филмом. Значај не може бити већи пре свега за нас као државу и нацију, а за мене лично — не може бити већа одговорност. Колико год да је огромна одговорност, ово је истовремено за мене и велика част.
Опет сте на терену „естетике смрти“, после филма „Спасилац“ и „Заспанке за војнике“. Може ли се уопште лицитирати са степенима свих тих ужаса?
— Може и мора. Не можемо правити филм као да није било смрти. Било је много и било је ужасно. Питање је само како да све те смрти прикажемо, јер морамо направити нешто што је донекле гледљиво, до границе издржљивости публике. Мислим да смо нашли начин да то урадимо, да буде узбудљиво и емотивно и потресно. О могућим претераностима, нарочито графичким, веома смо водили рачуна, јер ту мора да постоји мера ствари. Мислим да смо пронашли естетику, захваљујући пре свега таленту глумаца, емоцији са којом су неке сцене одигране. Они су највише помогли да тих грозота видимо мање, а да их осетимо више и снажније.
Главни глумци су деца, и то деца из Козарске Дубице. Главној глумици Биљани Чекић преци су страдали у Јасеновцу... Како су деца реаговала на сцене, да ли су се плашила?
— Ма деца су друга пређа. Она су јача од нас. Јача и боља.
