Бизмарк је рекао да „Балкан није вредан здравих костију једног померанијског гренадира“. Његов широк поглед на европске односе и политику подразумевао је да се Тројецарски савез мора одржати. Претњу је видео у Француској. Због тога су га узнемиравале сталне напетости између Аустроугарске и Русије око балканских питања. Од тога није могао побећи.
Да ни данас не треба „бежати са Балкана“ упозорава Карл Билт. У ауторском тексту за „Вашингтон пост“, иако бираним речима, негдашњи специјални представник ЕУ у југословенској кризи оштро критикује Емануела Макрона:
„Прошле недеље Француска је блокирала почетак приступних преговора ЕУ са Северном Македонијом, супротно препоруци Европске комисије и вољи других чланица. Таква одлука може да сруши вишедеценијски стратешки приступ ЕУ на Балкану.“
Стратешка катастрофа
Билт наводи да „има мало оних који схватају да се Унија креће у правцу још једне стратешке катастрофе.
„Неколико дана пре Билтовог чланка, у сличном тону су писали истраживачи Аналитичког центра Европског парламента. Њихова анализа посвећена Србији говори о фрустрираности ’спорим напретком ка чланству у ЕУ‘.“
Због тога је доведена у питање „општа посвећеност Београда европској перспективи“ и отворен простор за јачање веза са Русијом и Кином. Уместо одговора на критику, из Париза је „бочним каналима“ пуштена теза о „привилегованом специјалном партнерству“ у замену за „тихо одустајање“ од пуноправног чланства балканских земаља.
Незаинтересована евробирократија
Разлога за забринутост ЕУ свакако има. Већина изнетих описа су тачни. Међутим, овде се бркају узроци и последице. Није Макрон узрок наших данашњих недаћа, нити због става Француске копни утицај ЕУ на Балкану. Први узрок је суштинска незаинтересованост евробирократије за овај регион.
Било је много великих речи, пуно обећања, успостављене су бројне институције за „усклађивање са ЕУ стандардима“, али и спорог напретка на том путу. Незадовољство учињеним је видљиво и у Румунији, Бугарској и Хрватској. Посматрано из перспективе осталих балканских држава, чини се како је стално „подизање лествице“ било само изговор за став да „Балкан није вредан здравих костију једног померанијског гренадира.“
Пребацивање лоптице
Наравно, Брисел ће „пребацивати лоптицу у наше двориште“, тврдити како није учињено довољно у реформама, у чему има и истине, али истовремено — љубљански ИФИМЕС у једном од последњих истраживања наглашава како „експерти упозоравају да већ сада 15 држава-чланица ЕУ не би могло у потпуности да испуни услове за чланство, који се траже од држава Западног Балкана.
Да је било суштинске заинтересованости евробирократије да се регион у потпуности интегрише, да је у целом том процесу било неке извесности, било би и хитрих реформи. Овако, балканске земље су препуштене саме себи и сналазе се како умеју.
Сметају Кина и Русија
Аналитичарима Европског парламента смета све веће кинеско и руско присуство у Србији, али они занемарују неколико ствари. На пример: шта би се десило са железаром у Смедереву и рударско-топионичарским комплексом у Бору да није било Кинеза? Како би градили ауто-пут према Црној Гори без кинеских кредита?
У стратегијама ЕУ тог саобраћајног коридора уопште нема! Како би без сарадње са Русијом дугорочно осигурали енергетску безбедност и модернизовали железнице? Да ли је за нас решење да увозимо руски гас преко Северног тока?
Други узрок је катастрофална одлука водећих европских држава о Косову из 2008. године. То се не тиче само Србије, већ је оптеретило регионалне односе у целини. Чак је утицало и на шире међународне релације.
Уследила је (зло)употреба „косовског преседана“ другде. Још док је одлука припремана, било је поприлично упозорења какве ће последице она изазвати, али се на то у Бриселу нико није обазирао. Уверени да ће пре или касније „преломити Београд“, европски мисионари уопште нису показивали жељу да реално сагледају околности.
Решење је било једноставно: прихватити компромис о широкој аутономији коју је нудио Београд, а затим брзо интегрисати Србију у ЕУ. Утицај Брисела би се повећао, Албанци би добили „више од аутономије, мање од независности“, за Србију би важила Бадинтерова правила. Тај тренутак је пропуштен, ствари су отишле у другом правцу, време се не може вратити уназад.
Трећи узрок тиче се трансформације структуре светског политичког система. ЕУ је погоршала односе са Русијом и Турском, на путу је да уђе у конфронтацију са Кином, монолитни „Западни блок“ са САД на челу више не постоји. Остали актери регионалне безбедности на Балкану остварују своје интересе без консултација са Бриселом, развијају сопствене стратегије, ЕУ је изгубила ексклузивитет који је постојао почетком двехиљадитих.
Касно упозорење
Сагледавајући узроке, зато се може рећи да указивање Билта на „кретање ка још једној стратешкој катастрофи“ долази касно.
То је почело још 2008. године, сада се само убрзава. И у том контексту, модификована иницијатива Француске може представљати одрживо решење у овом тренутку и за ЕУ и за Балкан. Негативан ефекат последица умањио би се кроз „привилеговано специјално партнерство“, а истовремено, балканске земље би заузврат могле да шире сарадњу и са осталим актерима, како би осигурале економски раст и одржале политичку стабилност.
Да ли ће на ово пристати у ЕУ? Судећи по свему до сада виђеном — тешко. Пре извесног времена у немачком „Цајту“ Улрих Ладурнер је упозорио како у „животне лажи ЕУ“ спада ширење става да балканске државе „немају другу алтернативу“.
Алтернатива има, већ се нуде, а како време буде протицало — тек ће их бити. Ако ЕУ жели да сачува некакав утицај, мораће да пристане на компромисе. У супротном, постојећи тренд ће бити настављен, уз раст фрустрација и напетости.
Бизмарк би ову ситуацију вероватно решавао покушајем договора. Кључне претње за ЕУ долазе са других страна. Балкан не мора бити „зона растућих фрустрација“ и „извориште напетости“.
Уосталом, у стратешком смислу, после свих погрешних корака, ЕУ на овом простору може само губити, ту више ништа не може добити.
