За „ол инклузив“ хотеле, верујемо, сви су чули, али за „ол инклузив“ погребна предузећа мало ко, осим оних који су игром несрећних околности упознали њихове „аранжмане“. Али, на страну са недоличним црним хумором — ствар је много озбиљнија.
Јовановићу је причу о погребу на коме су опело покојнику држали лажни свештеници, испричала пријатељица којој, како каже, нема разлога да не верује.
„То ме, искрено да вам кажем, не изненађује, зато што живимо у времену у коме се сваком професијом може манипулисати. Ниједна није поштеђена. Једино што се понекад изненадимо на шта су људи све спремни“, прича он.
Породици покојника у једном месту у Србији предузеће за погребне услуге, поред оних уобичајених ствари, понудило је и да ангажује свештенике за опело — у пакету. Породица је из практичних разлога пристала, а скрушени „свештеници“ одржали су опело, према Јовановићевим речима, „мало чудно“. Међутим, пошто се ради о породици која не посећује често цркву и не зна ко је парох задужен за њихову парохију, када су отишли у своју цркву, сазнали су да „свештеници“ са опела уопште нису из њихове парохије. Штавише, претпостављају, на основу тога како су очитали слово покојнику, да се уопште и не ради о правом свештенику.
Опело за атеисте
У случају који Јовановић наводи ради се о људима који не иду редовно у цркву. Међутим, опело је нешто што практикују сви, без обзира ради ли се о верницима или атеистима и да ли иду редовно у цркву или не. Ради се, према Јовановићевим речима, о обреду који је иманентан људском роду од најстаријих времена. Због тога бисмо могли да кажемо да је преступ који је направљен са лажним свештеницима утолико већи.
„Ради се о осећају усађеном у човеку, који нас дефинише као људска бића“, објашњава наш саговорник.
„Гледано чисто биолошки, ми смо једина жива бића на овој планети која имају обред који се зове сахрана. Чак се негде каже да најстарији забележени пример сахране датира од око 160.000 година пре Христа. Дакле, можемо рећи да, откада имамо хомо сапиенса, имамо неки појам о трансценденцији, неки појам о загробном животу. Тако да та потреба некако дефинише човека као људско биће“, објашњава он.
„Не можете да сахраните ближњег, па чак ни особу која вам није близак пријатељ, као кућног љубимца. Човек осећа да опело са собом носи нешто важно, нешто битно и има потребу да чин испраћања на други свет ипак буде свечан“, додаје Јовановић.
„Постоји потреба у нашем народу да се тај чин спроведе на одређени начин који је у нашем народу уобичајен, а то је да, пошто смо ми у већини православни, на гробље изађе православни свештеник и да се заједно са народом помоли за покојника и да очита опело“, каже он.
Инстант кафа, инстант сахране
Враћајући се на приповест о лажним свештеницима које је ангажовала „ол инклузив“ погребна агенција, Јовановић каже да се ради о последицама потрошачког менталитета, који се увукао у све поре наших живота. Чак и у такве тренутке када се опраштамо од покојника.
„Некада је у нашем народу, а то знају старији људи, било потпуно нормално и уобичајено да покојник буде у дому читаву ноћ, најчешће је био на столу у кући. Тако су његови ближњи могли да се опросте од њега и да се помоле Богу. Нама је данас све, чини ми се, постало инстант. Ми смо инстант култура. Инстант нам је кафа, инстант су нам кромпирићи, нажалост, имамо и инстант сахране“, каже Јовановић.
Јовановић апелује на све који морају некога да сахране да поведу рачуна коме се обраћају. Да, како каже, имају свест о томе да се манипулације могу догодити и да о томе поведу рачуна.
