Композитор који је за дипломски рад добио престижну награду „Стеван Христић“, студент миланског конзерваторијума „Ђузепе Верди“ и београдске музичке академије, Зоран Христић био је препознат као редак, јединствен таленат.
О томе сведочи више домаћих и међународних награда, међу којима и награда за животно дело, две Стеријине награде за сценску музику и две Златне арене за филмску.
Oд „Елипси“ до звезда
Говорећи о Христићу као о „сјајном типу“, његов колега, композитор Зоран Симјановић, за Спутњик каже да је то била личност без комплекса:
„Христић је био човек који је волео живот, кога је све интересовало“.
Занимао се за све врсте музике, за разлику од других композитора који су били концентрисани само на своју озбиљну музику. Њега је интересовао и џез и рокенрол и поп музика, и зато и јесте био филмски композитор. Био је један од најзначајнијих српских композитора између шездесетих и седамдесетих година“, напомиње Симјановић.
Сећајући се како је Зоран Христић „ушао у његов живот“ и трајно га променио, Симјановић се враћа у време наступа ансамбла „Елипсе“, у којем је свирао, а који је победио на „Гитаријади“.
„Као победнике, звали су нас да одсвирамо тему за филм ’Немирни‘ Кокана Ракоњца, за који је Зоран Христић правио музику. Ту смо се упознали. Ми смо му омогућили да упозна мало више рокенрол, а онда је он упознао нас. Тада ме је питао: ’Па шта ти радиш?‘, на шта сам му одговорио: ’Студирам право‘. ’Па јеси ли ти нормалан? Кад си тако талентован, упиши музичку академију‘, рекао ми је, послушао сам га и тако ми је потпуно променио живот. Касније смо се стално сусретали и размењивали мишљења. Увек сам се слагао са његовим идејама. Он је терао своје, писао је савршене композиције, што за телевизију и филм, а што поеме, разне свите, симфоније и тако даље. Пред крај живота је компоновао ослањајући се на Мокрањца“, подсећа Симјановић.
Познати композитор истиче још једно важно својство Христићеве музике: била је слушљива.
„Христићева музика ће се слушати и даље, за разлику од неких који ће бити заборављени, јер су били ’у тренду‘. Његова музика је садржала и националне елементе, што се огледало у бројним хорским и хорско-инструменталним композицијама. Све то се изводило у разним ситуацијама. Нешто је компоновано наменски, а нешто ће остати вечито у историји наше уметности“, закључује Зоран Симјановић.
Иза Зорана Христића остаје импресиван опус, у коме су солистичка и камерна дела, музика за балете, позориште, филм и телевизију. Говорио је да никада није прихватао став да је музику важно написати само за себе:
„Мислим да вас вара уметник који каже да му није стало до комуникације и утицаја. Уметност значи утицај“.
Знао све о свему
А управо овај Христићев став о томе да уметност значи утицај, на најбољи начин потврђивао је животом и делом велики филмски зналац, редитељ, филмски критичар и теоретичар Владимир Петрић.
Остаје упамћен као прва особа која је докторирала на филмским студијама неке америчке институције за високо школовање.
„Од своје богате маште стварао је дела која ће остати уџбеници седме уметности. Оставио је најдубљи траг у српској култури и промишљању филма, и борио се да филм постане, и остане, истински органон живота“, навео је у телеграму саучешћа министар културе Владан Вукосављевић, подсетивши да је Петрић у Америци основао и водио Филмски архив Харварда.
За једног од Петрићевих студената, позоришног редитеља Љубишу Ристића, била је привилегија имати професора који је „све знао о свему“.
„Влада Петрић је био наш професор историје филма. Ми смо били клинци када смо шездесетих година уписивали Академију. Имали смо привилегију коју није имао нико на свету — предавао нам је човек који је, просто, знао све о нечему што није било тако једноставно. На Западу нису знали велику епоху совјетског немог филма, почетак авангарде у филмској индустрији. Ови, опет, са Истока нису познавали тако добро западну кинематографију, Холивуд и све остало. Знали су, али нико није знао као Влада Петрић“, каже Ристић и подсећа да је управо Петрић био човек који је у бункерима у Москви и Петрограду видео све филмове Довженка, а истовремено је знао целу западну кинематографију.
„Слушали смо од њега фантастичне приче које смо једини на свету могли да чујемо. Влада је отишао и почео да предаје на Харварду историју филма, што је било потпуно необично. Он је први човек у Америци који је доказао и показао да филм има историју. У Америци је то било као прављење ципела или шерпи, тако су третирали филм — као индустрију“, прича Ристић.
„Онда је Влада Петрић отишао, и на најпрестижнијем америчком универзитету основао Филмски архив, као неку Кинотеку. Објавио је и уџбеник из историје филма. Онда су они почели то да третирају као неку озбиљну уметност. То је Влада Петрић, који се после тога вратио овамо, и то је добри дух, један фантастичан човек, увек добро расположен, увек радознао. Он је неке важне људе и важне појаве увек знао да забележи, да о њима говори, да оде и све види“, каже Ристић.
„Изгубили смо једног од најважнијих људи које је имао наш филм и наша култура, занимљивог и талентованог редитеља и глумца и, наравно, највећег познаваоца историје филма на свету“, констатује Љубиша Ристић.
Уз Петрића стасале генерације
Уметнички директор Фестивала ауторског филма Срђан Вучинић подсећа на то да су уз уџбенике Владе Петрића, попут „Развоја филмских врста“, „Шекспира на филму“ и других књига, стасале бројне генерације филмских стваралаца у Србији и бившој Југославији.
„Огроман је допринос Владе Петрића, не само југословенском или српском ауторском филму и теорији и историји филма, него и београдском Фестивалу ауторског филма (ФАФ) током последњих петнаестак година, када је више живео у Београду него у Америци“, истакао је Вучинић.
Он је указао на то да је Влада Петрић управо на Фестивалу ауторског филма успео да пронађе поље за исказивање теорије филма у коју је дубоко веровао — теорије Славка Воркапића о кинестетичности и синематичности филма.
„Петрић је веровао у моћ кадрова који изазивају естетско дејство код гледаоца и у синематичност филмова. То је много даље од филмске приче, од наратива, и то помера филмску уметност ка музици, балету и поезији“, каже Вучинић.
Професор Петрић је пре четири године иницирао да се у оквиру ФАФ-а додељује награда за најсинематичнију сцену у играном филму, посвећена успомени на његовог професора Славка Воркапића. У почаст Владе Петрића, на Фестивалу ће бити приказан филм „Зид успомена“, који је пре десетак година премијерно приказан на ФАФ-у.
„То је његово тестаментарно дело, филм о његовом животу, настао преплитањем фотографија са Универзитета у Харварду, који је задужио оснивањем Архива, и читаве историје филма“, наводи Вучинић.
