Било је и раније сличних докумената у различитим формама, са позивима да се бране „дејтонска права“ српског ентитета, али до сада то није учињено овако свеобухватно, системски и аргументовано.
Пред други ентитет, два преостала конститутивна народа и међународну заједницу стављен је једноставан избор: или ће се „дејтонска структура“ поштовати или БиХ више неће постојати.
БиХ постоји „сагласношћу Републике Српске“ (члан 4); ако се покушају измене мимо воље српског народа приступиће се „доношењу новог Устава“ који ће подразумевати „поврат одузетих надлежности и функционисање у складу са Дејтонским споразумом“ (члан 6).
Због тога ће све надлежне институције припремити информације „о околностима и активностима које су довеле до доношења одлуке о давању сагласности Републике Српске на споразуме о формирању Закона о одбрани БиХ, Закона о индиректном опорезивању БиХ, Закона о Високом судском и тужилачком савјету БиХ, као и других закона којима су дерогиране надлежности Републике Српске“ (члан 7).
Овлашћене су извршне ентитетске власти да „покрену реформу институција правосуђа на нивоу БиХ“ (члан 18); задужена је Влада „да анализира ефекте неуставних преноса надлежности са ентитета на ниво БиХ“ и „да изврши припреме како би се омогућило евентуално издвајање из ПДВ система БиХ“ (члан 19).
Напослетку, „Народна скупштина Републике Српске ће, сходно поштовању суверенитета и владавине права, покренути иницијативу за укидање Канцеларије високог представника“ (члан 14).
Хоће ли умети да прочитају?
Све је написано јасно и недвосмислено и правно утемељено, између осталог, и на одлуци Венецијанске комисије из јуна 2005. године. Само је питање: хоће ли то они који требају умети да прочитају? Јер, архитектама „дејтонске грађевине“ није био циљ да се она дугорочно одржи.
Мировни споразум послужио је за заустављање рата, затим је требало постепено крунити ентитетска овлашћења и пребацивати их на Сарајево, све док Република Српска не остане „политичка љуштура“, форма без суштине. За западне дипломатије и високе представнике који су долазили (част изузецима, попут Лајчака), важнију ствар је представљао Вашингтонски споразум из марта 1994. године, него Дејтонски из новембра 1995. године.
Јукићева поука
У дневничким белешкама из тог марта 1994. године Емир Кустурица наводи како је Бил Клинтон на свечаности потписивања споразума о оснивању Муслиманско-хрватске федерације цитирао „познатог босанског писца Јукића“. Цитат је кратак: „Јунаци су само они који знају како живети са својом браћом“. Кустурица одлично примећује да је Јукић „писао о љубави, толико потребној муслиманима и Хрватима (пошто су се у другом чину овог рата прописно клали)“. О њему Иво Андрић пише: „Јукић је благородна будала. Његово срце гони га да тражи правду и слободу.
Тако се обрао у јавном животу и дошао у додир са политичарима и војницима. Сада он, у својој наивности, мисли да су и њих покренуле и довеле исте побуде као и њега, и да ће, користећи њихову власт и силу, моћи постићи оно што жели“. Фра Иван Фрањо Јукић, словенофил, романтичар, посвећен идеји заједничке борбе свих који говоре истим језиком за ослобођење од отоманског јарма, на крају је завршио најпре у цариградском изгнанству, а потом и у апсани.
Одлуком и вољом Омер-паше Латаса. Невероватно — и Латаса је Јукић дочекао раширених руку, чак му посветио „славодобитницу“, убеђен да заједничко порекло има већу тежину од беглербеглука. Наиван, нереалан, без спознаје о томе како функционише „систем“, без савезника у политици.
Алија Изетбеговић је у последњем интервјуу, датом из болничког кревета Сенаду Хаџифејзовићу, подвукао: „То ће историја одредити, али Клинтон је велики председник и велики човек“. Клинтон га је убедио да ће, пре или касније, све бити у реду.
Туђман је тада у Вашингтону вероватно добио „зелено светло“ за организовање највећег етничког чишћења у Европи након Другог светског рата и ликвидацију Републике Српске Крајине. Заузврат, одустао је од хрватског ентитета у БиХ и прихватио Федерацију са муслиманском већином. Због тога је Клинтон споменуо Јукића.
Заточеници обећања из Вашингтона
Историја ће бити тумачена према цитатима које бирају у Вашингтону. Стабилна већина у Федерацији надгласаће Српску и утираће пут ка амортизацији, а потом и елиминацији српског утицаја. Зато се упорно дерогира Дејтонски споразум, уз сталне покушаје да се „стање на терену“ уподоби са „вашингтонским закључцима“. Отуда и „бонска овлашћења“, многобројни „реформски процеси“ и захтевање структурних промена које изискује „европерспектива“.
Међутим, ствари се нису одвијале онако како је обећано Изетбеговићу. Република Српска се, упркос свему, одржала. „Дејтонска структура“ је производ крвавог трогодишњег грађанског рата, због тога су пале жртве и било је великих страдања. То је гаранција да неће бити мајоризације и дискриминације. Како да се Срби одрекну тога? И због чега да се одрекну?
„Дејтон“ ће бити спровођен или уз сагласност осталих заинтересованих страна или без њих. Ако то не буде могуће ни у једној варијанти, неће више бити ни БиХ. Свиђало се то некоме или не — то је будућност.
А највећа одговорност за све што се након тога може дешавати, пре свега, ће бити на онима који и даље живе у прошлости. Који су заточеници обећања из 1994. године. Који и даље мисле да ће се БиХ уређивати по вашингтонском, а не дејтонском обрасцу. Који дају предност Јукићу, а не Андрићу и Селимовићу или Кочићу и Лубарди. Који верују у „велику улогу“ Клинтона, заборављајући уље на платну са зида куће Џефрија Епстајна, на ком је бивши председник приказан у плавој хаљини и црвеним ципелама са високим потпетицама.
Све се променило за последњих четврт века, па и слика о Клинтону. У овим околностима, Република Српска не може бити поражена, какав год да је расплет. Скупштина Републике Српске трасирала је пут за даље наступање.
