У чланку у којем анализира француски предлог реформе процеса придруживања Европској унији, наводи се да предложени процес не би унапредио постојећи метод, већ сугерише да Макрон покушава да питање даљег проширења блока угуши бирократским приговорима, што је стратешка грешка.
Тренутни процес захтева да земље-кандидаткиње за пријем у ЕУ прихвате и примене европска правила у 35 области, доказујући своју приврженост демократији и владавини закона, као и способност да функционишу као тржишне економије. Није важно у којим областима ће држава почети да спроводи промене. Напредак у свих 35 се редовно оцењује и земљама се саопштава ако у неким сегментима стагнирају или назадују.
Француских седам корака
То је прилично разрађен и добро тестиран процес на крају кога, као велика награда, долази пуноправно ЕУ чланство.
Током викенда је европско издање „Политика“ објавило француски незванични документ послат на разматрање другим државама-чланицама ЕУ, који садржи предлоге за реформу проширења. Она се залаже за промену тренутног процеса у складу са четири принципа: чинећи га поступнијим, намећући јасне и лако проверљиве услове за прелазак из једне фазе у другу, повезујући пролазак сваког теста са опипљивим економским користима и уводећи претњу да се процес може преокренути.
У теорији то делује као значајна промена, пише „Блумберг“. Француска предлаже седам корака у којима би се спроводио процес, а земље-кандидаткиње би пре пуног чланства добијале приступе одабраним ЕУ програмима и фондовима.
Међутим, како оцењује „Блумберг“, у пракси се то не разликује много од онога што сада имамо. И тренутни процес је реверзибилан док земље не буду прихваћене као чланице, критеријуми за приступ су јасни и ЕУ има моћ да у било ком тренутку смањи или повећа помоћ кандидаткињама. Све земље Западног Балкана имају са блоком споразум о стабилизацији и придруживању, који регулише постепено стварање зона слободне трговине. Посебни програми ЕУ отворени су за ове земље, чак и оне са којима преговори о приступању нису званично отворени, наводи „Блумберг".
Што се реверзибилности тиче, каже се у тексту, пример Мађарске и Пољске показује да државе могу да одбаце европске принципе и након што постану пуноправне чланице, када је касно размишљати о њиховом искључењу.
Шта Маркон жели
Ако Макрон заиста жели да ЕУ настави да се шири, он нема разлога да захтева предложене измене пре него што блок отвори разговоре са Северном Македонијом и Албанијом. Ако им се током разговора понуди одређени временски рок придруживања, ове земље вероватно не би имале ништа против, пренео је Танјуг.
Према документу, Француска жели да Европска комисија у складу са њеним идејама дâ коначан предлог измена до јануара 2020. године. То је тешко изводљиво, с обзиром на то да је Комисија преокупирана преношењем власти на нову председницу Урсулу фон дер Лајен и њене комесаре. Мађарска је добила портфељ проширења, а њеног кандидата један одбор Комисије је одобрио тек јуче.
Уколико се и остале чланице сложе са француским планом, лопта ће бити на терену балканских лидера. А што процес дуже траје, Макрон ће бити срећнији — француски гласачи се противе проширењу, оцењује „Блумберг“.
Консензус међу истраживачима који проучавају процес придруживања, јесте да су се институционалне промене у новим чланицама десиле само зарад чланства, а не зато што локални лидери ЕУ законе сматрају нарочито мудрим или корисним. То значи да реформе које државе-кандидаткиње спроводе, зависе од веродостојности обећања о приступању, а то је управо оно што Макрон подрива.
Штавише, садашњи ниво сарадње са блоком је довољан да земље Западног Балкана просперирају и не омета велике неформалне економије у региону. Подаци Светске банке заправо показују да богатство ових земаља не расте спорије од богатства најмлађих ЕУ чланица.
„А оно што ће ЕУ и Француска добити ако предузму такав ризик, свакако није оно што антимиграцијски гласачи очекују. Становништво земаља-кандидаткиња већ емигрира у ЕУ у огромном броју. Макронов отпор проширењу је неразуман и стратешка грешка. Уместо што попуштају гласачима, лидери би требало да се подсете зашто ширење има смисла: између осталог, спољне границе ЕУ ће бити сигурније“, закључује „Блумберг“.
