Лајчаку мандат истиче у фебруару, када су у Словачкој најављени избори, а он је сâм, наводно, већ ставио до знања да се у будућности неће ограничити на националну функцију.
Његов евентуални избор био би, са становишта Брисела, али и Лајчака самог, логичан след догађаја у каријери овог словачког дипломате, чија је судбина у међународној дипломатији чврсто везана за простор бивше Југославије.
Шта очекивати од Лајчака кад је у питању Косово
Шта од наизглед насмејаног и ведрог Словака можемо да очекујемо, ако буде именован на место специјалног изасланика ЕУ за Западни Балкан? Овај некадашњи члан Комунистичке партије Чехословачке и дипломац чувеног Московског државног института међународних односа (МГИМО) у међународну дипломатску арену ушао је 1999. као шеф кабинета тадашњег словачког шефа дипломатије Едуарда Кукана, који је те године био именован за специјалног изасланика генералног секретара УН за Балкан.
Након тога су се низале функције везане за наше просторе; именовање за шефа дипломатије или (неуспела) кандидатура за генералног секретара УН изгледају као пролазне епизоде у Лајчаковој каријери у поређењу са његовим активностима на Балкану.
Он је добар познавалац балканских прилика и министар је спољних послова државе која није признала независност Косова, наглашава некадашњи југословенски дипломата Зоран Миливојевић.
Тако бисмо, уз шефа европске дипломатије Жозепа Бореља, на важним местима у ЕУ имали представнике двеју земаља које нису признале самопроглашену независност јужне српске покрајине.
„Да ли ће он бити изасланик за регион или само за дијалог између Београда и Приштине, то не знамо. Ако је за дијалог, онда би од њега могло да се очекује и требало би да се очекује да се разговори воде као статусно неутрални; да би ЕУ, ако жели да подигне свој улог и динамику и да се препоручи као неко ко је валидан да се тај дијалог настави како треба, морала да остане на статусно неутралној позицији. Лајчак би то могао боље да демонстрира него неко други ко би долазио из земље која је признала самопроглашену независност Косова“, каже наш саговорник.
Синхронизовани Брисел и Вашингтон
Међутим, треба имати у виду да је Лајчак близак западним интересима и циљевима, додаје Миливојевић и да ће се као такав залагати за спровођење тих интереса — да се сва отворена питања, првенствено питање Косова и питање БиХ, решавају тако да цео простор Западног Балкана уђе у западну сферу интереса.
„Оно што је сасвим јасно, ако га ЕУ именује за специјалног изасланика, то је потврда да они питању Косова и Метохије дају посебан значај. Да се ту не ради само о стварима које би требало да помогну процес евроинтеграција, већ и да се решавају питања која су западној сфери интереса у приоритету“, сматра Миливојевић и додаје да ће питање евроинтеграција бити решено тек када ЕУ разреши своје унутрашње дилеме.
За стручњака за међународне односе са бањалучког Факултета политичких наука Жељка Будимира, Лајчак је представник дипломатије притисака.
„Он сигурно не долази као специјални представник да би Србија или БиХ брже ушле у ЕУ. Он долази због два велика процеса — притиска на Београд ради признања независности самопроглашеног Косова и притиска на Сарајево ради централизације власти и убрзавања евроатлантских интеграција“, каже Будимир.
Иако слање специјалног изасланика значи да Брисел не жели да буде искључен из процеса на Балкану, ова два стратешка циља синхронизована су са Вашингтоном, додаје он.
Истакао се у Црној Гори
Након што се доказао као Куканов асистент у решавању балканских спорова, Лајчак је именован за словачког амбасадора у Југославији, Македонији и Албанији са седиштем у Београду. Свака сличност са „малим Шенгеном“ је случајна. У Београду је важио за једног од најмлађих и најистакнутијих чланова дипломатског кора. Радо је давао интервјуе и износио ставове, организовао је догађаје који су сивој и масивној, соцреалистичкој згради словачке амбасаде на Новом Београду удахнули живот.
Његова појава је наговештавала да се ради о звезди у успону, па се нико и није зачудио када је наставио да се бави балканским питањима, прво као лични изасланик првог шефа европске дипломатије Хавијера Солане у Црној Гори, а потом и као високи представник међународне заједнице у БиХ.
У Црној Гори Лајчак је имао кључну улогу у организовању референдума о независности. Посредовао је у дијалогу између власти и опозиције, а његов предлог био је да се референдум прогласи успелим, ако се за независност изјасни више од 55 одсто гласача.
У БиХ је на месту високог представника сменио Немца Кристијана Шварц-Шилинга и за разлику од њега, користио Бонска овлашћења.
„Као и сваки други високи представник и његова је функција била да намеће западно виђење политичког система БиХ, иако је био у сенци својих агресивнијих колега, Педија Ешдауна и Волфганга Петрича. Он је радио исти посао, нема ту кључне политичке разлике“, категоричан је Будимир.
