Режисер Василије Никитовић, већ десет година, коцкицу по коцкицу, склапа овај филмски мозаик који следеће недеље стиже у биоскопске репертоаре широм Србије.
Он за „Спутњик“ каже да премијеру очекује са нестрпљењем и са малом тремом.
„Ми смо овај филм дуго и стрпљиво промишљали и радили. Узбуђени смо пред премијеру у Сава центру јер је београдска публика у ствари најопаснија. То је она публика која излази из биоскопа и говори какав је филм, не прашта грешке, али и уме да препозна квалитет“. После толико година рада, шта претеже у завршеном филму – забава или идеја?
„Филм се прави због идеје , а не због забаве које у увом филму има на претек. Али, нисам филм правио због кокица, карата и не знам какве популарности, већ из неке унутрашње потребе да нешто кажем о друштву, о вредностима којима су ме научили отац и мајка и њиховом корелацијом са вредностима друшта у којем живим. Хтео сам да кажем свој став који се градио и сазревао годинама и да видим колико ту своју идеју могу да пренесем обичном човеку, а да он не заплаче или да ме не удари. Мерење тих финеса захтевало је време.
Срж приче је оно што се током једне ноћи дешава у београдској кафани „Четири руже“. Како сте у општепознатој причи о ноћном животу велеграда успели да направите нешто ново и своје?
„Трудили смо се да сами јунаци буду несвакидашњи и необични, а да носе суштину. Из различитог су миљеа – политичар, власник кафане, градска лујка, пропали студент, девојке из Зуца, јунак који долази из Звечана, и кад се сви они споје добијамо драму и један мали контролисани хаос. У том хаосу, кроз сваки тај лик – говорим ја. Кроз све те ликове се иде до коначне идеје филма. Мој циљ је да људи после филма мало размисле, јер данас је – у овом хаосу од информација – јако тешко да нешто кажете. И да то нешто било кога продрма“.
Верујете ли да уметност, кад продрма, може човека учинити ако не бољим, оно макар мало одговорнијим?
Мене је учинила. Волим да кажем да су мене оваквог створили Бог, родитељи и филмови. И хтео сам да направим филм попут оних који су мене формирали.
Глумачка екипа је импресивна – Гаги Јовановић, Срђан Тодоровић, Гордан Кичић, Борис Миливојевић, Милоша Самолов, Нада Мацановић, Драгана Дабовић... Како сте успели да их окупите?
И ја сам недавно размишљао о томе какао сам успео да окупим такве глумце на једном месту. Да ли сам тада био млад, симпатичан и пун енергије или је сценарио био добар. Данас ми сви они кажу да је то због приче. Веома их је заинтересовала, а поверовали су и да имам енергије да истрајем и довршим филм. Сви су били стрпљиви ових десет година, нису одустајали. Већ сам им рекао и идеју за следећи филм, да на време размишљају о томе.
Нимало случајно, у ову типично београдску причу долази и човек из Звечана. Не може без Косова?
„Сазревала је и та идеја. Пре десет година, кад сам почео да пишем, Косово је била актуелна тема. Изгледа да што више време пролази, та тема постаје све актуелнија. Сваких сто година , та тема је све јача и присутнија. И дуго ће бити актуелна и ништа се ту неће ломити преко колена. Мотив Косова у филму није случајан, а јунак из Звечана долази у Београд да тражи али и да донесе спас и излаз. Само два три пута у филму се каже Звечан: „он је из Звечана, са Косова, а бранићемо то...“ Иако то није експлицитно у филму, та два три пута колико звецне тај Звечан као реч – све то остаје потпуно урезано у свест. Јер, ту се рађа архетип. Ехо звука те речи прати цео филм. Идеја филма је љубав, жртвовање, а природно је да јунак који се жртвује – долази са Косова.
У филму који није баш за смех, ипак има оптимизма. Желели сте то да понудите?
А шта да ради човек без оптимизма? Да скочи с трећег спрата? Дакле, оптимизам мора да постоји, утолико пре што публика не жели да види оно што је дотиче. Уместо тога жели да види нешто што ће да заборави. И то раде свакогдана и то је тренд не само Србије. И да сам у том смислу зацрнио филм, да сам га замрачио на крају – не би ни мени било добро. Кад је одгледао филм, један мој пријатељ ми је рекао: „Ти нас Василије, толико нагрди и оцрни и свашта нам рече, али на крају, кад сам изашао из биоскопа, осећао сам се као да сам изашао из цркве“.
