Истраживачи у САД су открили су да људи који сматрају да су пронашли животни смисао у бољем физичком и психичком стању и извесније је да ће живети дуже. Људи који га још увек траже имали су лошије ментално здравље, као и лоше когнитивно функционисање.
„Многи размишљају о сврси живота из филозофске перспективе. Смисао у животу је повезан са бољим здрављем, а можда и дуговечношћу. Они са смислом су срећнији и здравији од оних без њега“, каже др Дилип Јесте, професор психијатрије и неуронауке на Медицинском факултету у Сан Дијегу.
За студију, објављену у часопису „Клиничка психијатрија“, тим је прегледао податке више од 1.000 одраслих учесника старости од 21 до 100 година. Они који су рекли да су пронашли смисао у животу били су бољег физичког и менталног здравља, мада детаљи како се то мери нису тако јасни. Ипак, потрага за сврхом била је повезана са лошијим менталним здрављем и когнитивним функционисањем. А веза са здрављем разликовала се код старијих и млађих од 60 година – доб у којој су присуство смисла и потрага за њим били на најнижој тачки.
„Кад сте млади, нпр. у двадесетим годинама, нисте сигурни у своју каријеру, животног партнера и ко сте као особа. Ви тражите животни смисао. Кад почнете да улазите у тридесете, четрдесете и педесете, имате јаче везе, можда сте у браку и имате породицу и сигурни сте у каријеру. Потрага се смањује, а појачава се смисао живота. Након 60. године ствари почињу да се мењају. Људи се повлаче са посла и почињу да губе идентитет“, рекао је др Јесте.
„Јављају се здравствени проблеми и неки пријатељи и чланови породице полако одлазе. Поново почињу да траже смисао у животу, јер се значење које су некада имали променило“, наводи истраживач.
За будућа истраживања, тим планира да испита друга подручја — мудрост, усамљеност и саосећање, да би видели како ово утиче на животни смисао.
„Такође желимо да испитамо да ли су неки биомаркери стреса и старења повезани са тражењем и проналажењем смисла у животу“, рекао је др Јесте.
Једна студија на готово 7.000 Американаца средње доби открила је да ће они који немају јаку животну сврху бити више него двоструко у ризику да умру током петогодишњег периода, углавном од кардиоваскуларних болести, и то без обзира да ли су богати и без обзира на пол, расу и ниво образовања.
Закључак је чак да је сврха у животу важнији фактор за смањење ризика од смрти него алкохол, пушење или редовна физичка активност.
