Оваквим поводом се усвајају стратешки документи, доносе одлуке којима се подиже самопоуздање. Овога пута уприличено је окупљање најављено прошле године, 31. по реду.
Од 2016. лидери чланица војног савеза састајали су се сваке године. Сада су закључили да је и то превише, наредни скуп је за две године. И поред много речи о хибридном рату који се против њих води, неопходности повећавања издвајања за војне намене на фамозних 2 одсто бруто друштвеног производа, прича о терористичким претњама, интензитет окупљања на највишем нивоу се смањује. Делује нелогично! Или ипак није нелогично?
Самит НАТО-а у лошој атмосфери
Јубилеј НАТО-а протекао је у лошој атмосфери, претходило му је неколико великих бура које су уздрмале цео систем, показале да је у кризи, можда и најавиле да у догледној будућности у овом формату више неће постојати.
Речи Емануела Макрона да је „НАТО у стању клиничке смрти“ одјекнуле су свега неколико недеља раније, што је разбеснело Доналда Трампа и може представљати велики изазов опстанку Алијансе. Унутар ЕУ већ дуго се говори о неопходности „осамостаљивања“, успостављања заједничких војних структура ове интеграционе целине, чиме би се смањила политичка зависност од САД.
Интереси ЕУ су све мање подударни са спољнополитичким и геополитичким циљевима Вашингтона, што се посебно испољило током сиријске кризе, постаје уочљиво и по питању тражења решења у Украјини, а све се тек може проблематизовати у случају заоштравања америчког курса према Техерану.
Европа нема ама баш никакву намеру да ратује против Ирана. Председник Француске преузима иницијативу, покушава да реактуелизује ову тему на провокативан начин, не обазире се на упозорења како ће то вероватно довести и до краја ЕУ у овом формату.
Није тајна, сваки пут када се у јавност излазило са сличним размишљањима, истина — са нижих политичких нивоа, уследио би одговор кључне државе унутар НАТО-а.
Укратко, све се сводило на упозорење како онда европске земље морају бирати: или ЕУ или НАТО. У том избору део држава, у првом реду са истока и севера континента, пре би задржао своје место унутар НАТО-а, ризикујући изопштавање из ЕУ. Макрон је сигурно укалкулисао и овај ризик када је описивао садашње односе међу „западним савезницима“, што доводи до закључка како више није спреман да трпи сталне уцене.
Турска као главобоља
Ипак, са становишта текућих односа, ово није и највећа главобоља за вашингтонску администрацију. Турска је кључни, највећи проблем, са њом више уопште не знају шта да раде. Не само да Тајип Реџеп Ердоган наставља сарадњу са Русијом, сада најављује куповину још једне партије система С–400 и „гласно размишља“ о набавци авиона Су–35, већ је и унутар НАТО-а блокирао доношење одлука о координацији даљих корака у региону Балтика.
Уопште гледано, заједничка декларација објављена након самита, ако се избаце уобичајена позивања на јединство и слогу, по свему је неубедљива, бледа. Формално, састоји се од само 9 тачака.
Раније усвајане биле су далеко опширније: 2014. године — 103 тачке (самит у Велсу), 2016. године — 139 (Варшава), а 2018. године — 79 (Брисел). Скуп 2017. године је окончан без завршног документа, али је након њега потписана заједничка декларација са председницима Европског савета и Европске комисије, у којој се наглашавају теме „повећавања резилијентности“, стратегијских комуникација, информатичке безбедности и хибридног ратовања.
Сада, оваквог обима, заједничка декларација ни суштински није могла понудити ништа ново. Дакле, кратко и површно рециклирање неких старих тема, при чему је Русија и даље на првом месту (тачке 3 и 4), затим упозоравање на 5Г, при чему се „гађа“ Кина (тачка 6), те спомињање неопходности даљег ширења, при чему се мисли на Северну Македонију (тачка 5).
Северна Македонија није постала чланица зато што Шпанија није ратификовала споразум, пошто након последњих избора поново нема јасне већине која може формирати владу у Мадриду, те су институције „блокиране“.
Како је било на претходним јубилејима?
Међутим, најдраматичније је поређење са претходним „округлим датумима“. Организација је прославила четврт века постојања у Бону 1982. године, пријемом Шпаније у чланство и доношењем „Програма за мир и слободу“, као и Регановом одлуком о распоређивању крстарећих ракета са нуклеарним бојевим главама у Европи.
Иако грађани Шпаније нису одушевљено дочекали одлуку владе (консултативни референдум је одржан тек четири године касније, изашло је близу 60 одсто уписаних бирача, чак 7 одсто листића је проглашено неважећим, а од важећих је 57 одсто гласало за), ширење савеза на ову важну државу морало се опослити из стратешких разлога. Иако се Европом шире „антинуклеарне демонстрације“, унутар НАТО-а се истрајава на становишту да само активном политиком могу натерати СССР да смањи свој нуклеарни арсенал. Циљ је био јасан, јединство је одржано.
За педесети рођендан је донета нова стратегија, НАТО се практично прогласио „заштитником људских права“ свуда у свету, сâм себи дозволио да једнострано реагује када оцени да је то неопходно. Том приликом добродошлицу су пожелели новим чланицама: Пољској, Чешкој и Мађарској. Тако се прешло у нову фазу, од дефанзивног актера НАТО је трансформисан у офанзивни, ширење ка (југо)истоку постаје неупитно, организација досеже свој врхунац у сваком погледу.
Шездесета годишњица обележена је скупом који коорганизују Немачка (Кел) и Француска (Стразбур), разговорима о новој „Стратешкој концепцији 2020“, својеврсним „проглашавањем“ енергетске безбедности за најважнију тему и опет пријемом нових чланица, тог пута — Хрватске и Албаније.
Како та три јубилеја уопште упоредити са догађајима од пре неколико дана? По виђеном, последњи самит више је личио на парастос него на прославу. НАТО је у великом проблему. Не само да се то више не може сакрити, већ се не може ни поправити.
Да је другачије, седамдесети рођендан би организовали другачије. Не овако скромно, да скромније не може бити.
