Како оцењује „Гардијан“, убиство команданта елитне иранске јединице „Кудс“ Касема Сулејманија јединствено је не само по методи, већ и по „дрскости“ егзекуције и потпуног непоштовања правних финеса или људских последица.
„САД једноставно не примењују праксу убијања високих државних званичника на отвореном, као у овом случају“, каже Чарлс Листер са Института за Блиски исток у Вашингтону, преноси „Танјуг“.
Листер тврди да је Сулејмани одговоран за бројне патње и истиче да су његови „Кудси“ означени као терористичка организација у Сједињеним Америчким Државама, али напомиње да је он ипак био друга најмоћнија фигура у Ирану, одмах након врховног лидера.
Политички аналитичар са Масачусетског технолошког института Випин Наранг сматра да ово „убиство није било застрашивање, већ обезглављивање“.
„Гардијан“ подсећа на „ликујуће твитове“ председника Доналда Трампа због убиства Сулејманија у комбинацији са ретким покушајима да се оправда ова акција у оквиру домаћег или међународног права што је, како оцењује, довело до тога да су Сједињене Америчке Државе оптужене за злочине за које уобичајено криве своје непријатеље.
Ирански министар спољних послова Мухамед Џавад Зариф осудио је убиство Сулејманија као „чин међународног тероризма“.
Британски лист истиче да у протеклих пола века није било мањка америчких интервенција током којих је покушано, што се понекад успешно завршило, да се уклоне страни противници путем веома сумњивих правних или етичких средстава.
Лист подсећа да су Сједињене Америчке Државе признале да су осам пута покушале да убију бившег лидера Кубе Фидела Кастра, али наводи да је стваран број покушаја вероватно много већи.
Вилијем Блум, аутор књиге „Убијање наде: Интервенције америчке војске и ЦИА од Другог светског рата“, указује на низ америчких грехова од инвазија, бомбардовања, збацивања влада, убистава, мучења и одреда смрти.
„То није лепа слика“, каже Блум.
Гардијан подсећа и да је ЦИА била толико растројена 1960-их и 1970-их да је 1975. године црквени одбор истраживао велики број покушаја убистава страних лидера, укључујући првог премијера Конга Патриса Лумумбе, Рафаела Трухиља из Доминиканске Републике, Нгоа Дина Дијема из Вијетнама и, наравно, Кастра.
Последица је била да је тадашњи председник Џералд Форд забранио америчко учешће у политичким убиствима.
Забрана, међутим, није трајала друго, а Сједињене Америчке Државе су од 1976. године наставиле да се ангажују у покушајима да уклоне стране лидере.
Тако је бивши председник Роналд Реган 1986. године покренуо бомбашке нападе на тадашњег либијског вођу Муамера ел Гадафија, а Северна Кореја је пре само две године саопштила да је ЦИА покушала да убије њеног лидера Кима Џонга Уна, подсећа лист.
Међутим, већина интервенција у новијој историји била је прикривена и извршена „испод радара“, напомиње „Гардијан“.
Насупрот томе, све до Трампа Сједињене Америчке Државе настојале су да избегну отворене покушаје атентата на државне актере који су повезани са сувереним режимима.
Сулејмани је добар пример супротног, закључује „Гардијан“.
