Наиме, како произлази из докумената из јуна 1995, главни сукоб у америчкој администрацији се водио између Медлин Олбрајт, тадашње амбасадорке САД у УН, која је заговарала јачи амерички ангажман и Сендија Бергера, заменика саветника за националну безбедност Била Клинтона, који је заговарао немешање Америке.
Нико не треба да се умеша у рат
У документу у ком је препричан разговор између Џона Мејџора, британског премијера и Клинтона било је речи о финансирању снага за брзи одговор УН, које је требало разместити у БиХ. Тема разговора је било и залагање америчке администрације и Конгреса да се Бошњацима укине ембарго на оружје и да САД обуставе финансирање УН трупа.
У документу је наглашено да је Клинтон желео да плати снаге УН и спречи укидање ембарга, али да је био суочен с отпором у Конгресу, преносе „Независне новине“.
„Председник Клинтон нам је рекао да су чланови Конгреса наивни ако су веровали да је довољно подићи ембарго на оружје и онда мирно одшетати. Било би јако лоше када би САД сносиле кривицу за пропаст мисије Унпрофора. Клинтон се плашио да су Босанци покушали да га изманипулишу да учини то“, наведено је у документу, на шта је премијер Мејџор констатовао да је илузорно да Босанци очекују да ће се САД на терену борити за њих.
Цитира се и да је Клинтон рекао да нико, ни Уједињено Краљевство ни САД, не би требало да буду умешани у рат на било чијој страни. Мејџор је на то одговорио да би тако требало рећи и босанској страни, а Клинтон узвратио да ни он ни нико од његових саветника не верује да Босанци могу добити рат ако би се УН повукле.
Занимљив је и извештај о посети Хариса Силајџића САД, када је окривио ту земљу за саучесништво у геноциду Срба над Бошњацима.
„Кристофер Хил је Силајџићу данас (14. јун) рекао да је ситуација веома опасна и да ће, ако крену у велику офанзиву, Босанци бити сами. Хил нам је испричао да је Силајџић ово лоше примио и чак одбио да се појави на прес-конференцији“, наводи се у једном од докумената, који преносе „Независне новине“.
Ко је био проблем за Олбрајтову
Кад је реч о финансирању УН, кроз документе се стално провлачи скепса Американаца према способности светске организације на терену, а наглашено је и да је Олбрајтова говорила да проблем представља и Јасуши Акаши, специјални изасланик генералног секретара УН, јер би под његовом командом, како је тврдила, снаге за брзи одговор биле неефикасне.
У једном транскрипту разговора у канцеларији британског премијера констатовано је да је ускраћивање финансирања УН од стране САД „неодговорна и илегална акција“. И Педи Ешдаун је изразио разочарење што су САД одбиле да финансирају снаге за брзи одговор УН, уз напомену да „УН, Босанци и наше трупе“ плаћају велику цену.
Питање финансирања ове јединице УН је на крају решено, а према документима, кључна улога дата је британској дипломатији.
Ослобађање војника УН које су Срби узели за таоце након што су почели НАТО удари било је тема бројних докумената које је недавно објавио Национални архив Уједињеног Краљевства.
„Након првог таласа узимања талаца, Ширак је наредио трупама да се сваки војник радије бори до смрти него да дозволи да га узму за таоца“, речено је у једном документу.
Након што су Срби ослободили таоце, у једном од докумената истиче се да су Срби потценили одлучност међународне заједнице, уз предлог да се настави психолошки, политички и војни притисак на Караџића, Младића и Милошевића.
Влада Британије је, како је наглашено, послала депешу на Пале, у којој је Караџићу и Младићу запретила да ће их лично сматрати одговорним ако се нешто деси британским војницима.
Међутим, напоменуто је и да је потребно и америчкој и босанској страни објаснити да се УН неће сврставати на страну БиХ против Срба.
Шта је био „двоструки кључ“?
Било је речи и о томе да је Јељцин притискао Милошевића, али да је постојала сумња колико је Милошевић имао утицаја да притисне Караџића.
У многим документима тема су преговори с Кољевићем и Младићем о ослобађању трупа УН.
Осим о финансирању УН, велики број докумената говори и о употреби „двоструког кључа“, односно правила да НАТО сме извести ваздушне ударе само ако се и НАТО и УН сагласе, што је посебно илустровано одбијањем УН да дâ сагласност за бомбардовање „Маховљана“, аеродрома крај Бањалуке.
„Речено нам је да су Тактичке ваздушне снаге НАТО-а предложиле да се изврши НАТО напад на Бањалуку у наредна 24 часа, као одговор на то што су два авиона отуда јуче полетела и вратила се. Овај предлог је прихватио и командант Јужног крила НАТО-а. Консултовали смо УН и генерал Хавијер је одбио да изда одобрење. Због тога не треба очекивати било какву акцију“, наведено је у документу од 21. јуна 1995. године.
