Крст и гусле су највећа светиња и имају значење и вере и цркве и слободе и истрајности и свега онога исконског и највеличанственијег! Ово су речи Исака Симићевића, човека чија је фотографија на којој носи крст на Жабљаку, испред колоне верника који га следе кроз мећаву и на минус десет, постала симбол отпора и борбе за православље, правду и истину у Црној Гори.
Симбол одбране СПЦ
Исак каже да се све десило спонтано и да се, ето, он, стицајем околности, нашао испред колоне са крстом на раменима. У том моменту није ни размишљао да ће та сцена постати нешто о чему ће причати цео регион.
„Није ни мени, ни никоме сметала ни мећава ни хладноћа… Нисмо је ни осетили… Осетили смо само оно што нам је у души, а то речима не може да се опише. Нисам никакав народни херој, ја сам само верник. На мом месту је могао бити и неко други. Крст који сам носио је крст који стоји у нашој Цркви Светог преображења, која је посвећена бици између Турака и нашег Шаранског племена, а подигнута је 1860. године у славу палим борцима. Крст је дакле симбол тог највеличанственијег и највећег догађаја“ прича Симићевић.
Колону верника која је ишла иза Исака пратила је песма „Тамо далеко“, а српску заставу са грбом са четири слова „С“ чврсто и поносно су Исакови суграђани носили иза њега.
„Борба која је почела неће стати“, додаје наш саговорник.
„Читав наш православни свет је ово што се дешава потресло, а камо ли нас који смо за СПЦ, наравно да ћемо истрајати, иначе не би смо ни почињали. Истрајаћемо до краја … Помоћ имамо од свевишњег Бога у кога се надамо! Он је јачи од свих нас, јер ми смо пролазни на овоземаљском свету, а он остаје ту за век и вјекова‘. Уз његову помоћ увек правда побеђује. Сила не! И молим све да не користе силу, већ правду Божију“, поручује Исак.
Држе га речи Владике Рада — „муж је бранич жене и детета, народ бранич цркве и племена“. Тако су, додаје, и они стали у одбрану Српске православне цркве.
Част и поштење
„Осећао сам се и тада и сада часно и поносно! Када стојиш испред свог народа са крстом у руци испред своје вере, то је част, али сви смо ту исти. Никако ја ту немам предност нити привилегију. Али, ето, имао сам срећу да будем испред њих ту. И сви мисле што и ја. Осећају се поносно и не мора да се каже нешто што се осећа у души. То је најдраже нешто. Оно што се не исказује речима. Крст који сам носио не може никад бити тежак, он је лак, јер се носи на срцу. Нема ни физичке тежине ни хладноће, само тежину моралну, верску и победничку“, наводи Исак.
Овај човек већ је опеван и у гусларској песми, али уверен је да оволика помпа око свега није потребна, јер је он само обичан смртник и велики верник. Симићевић је, иначе, и познати народни гуслар, који је учестовао на многобројним гусларским приредбама, на којима је увек заслуживао салве аплауза.
Један велики аплауз заслужује и због геста од недеље 5. јануара, када је, са групом сабораца, јасно ставио до знања режиму у Подгорици да на силу изгласани Закон о слободи вероисповести, којим је стављена шапа на светиње Српске православне цркве у Црној Гори, није ништа друго до антицивилизацијски и антиљудски чин.
