Са закашњењем се на страну САД укључио Иљир Мета, пошто је Али Хамнеи означио Албанију за „малу злобну државу“, а управо због „групе у егзилу“ под називом Муџахедин-е Калк (Народни муџахедини Ирана), чијих је око 4.000 припадника распоређено у градићу Маназу, недалеко од Драча (тврдња албанске „Газете Телеграф“). НАТО чланство подразумева обавезе, међу којима је и пружање гостопримства онима који раде против режима у Техерану.
Америка је сама, јер се сви плаше ескалације
Логично је да разумевања за овај чин нема, пошто се сви плаше ескалације. Кроз Ормуски мореуз „пролази“ петина „светске нафте“, а у евентуални „велики сукоб“ укључили би се сви најважнији актери међународних односа.
Последња епизода дугометражног „филма о Ирану“ почела је у мају, са испостављањем познатог ултиматума Мајка Помпеа званичном Техерану. Након тога су уследиле бројне провокације, па обарање америчког дрона и последично — размештање нових снага у Персијском заливу, где је већ пловио носач авиона „Абрахам Линколн“ и где су летели стратешки бомбардери Б-52. Убиство Касима Сулејманија последњи је и до сада најжешћи акт.
Трампово образложење да то није уперено против иранског народа — једноставно „не пије воду“. Ту причу може продати само својим бирачима. Сулејманија су на „последњи починак“ испратили милиони Иранаца, неки коментатори наводе како је то била најдужа погребна поворка у историји. Исто тако „не пије воду“ ни објашњење да је Сулејмани „терориста“ (у Трамповом обраћању посвећеном овом догађају, половина времена је искоришћена за описе „злодела овог терористе“).
Овако нападају терористи, а не државе
Он је био ирански војни званичник, у Багдад је путовао на официјелни позив председника ирачке Владе Адила Абдула Махдија. Незванично, Абдул Махди је том приликом требао да му уручи писмо за иранско руководство, са предлогом како да нормализују односе са Саудијском Арабијом.
Очигледно — Сулејмани никакав напад није очекивао. Путовао је службено, са скромним обезбеђењем. Уосталом, овакве акције убистава званичника примењују само терористи. Државе то не чине. Или тачније — не чине то „директно“. Ако су га САД сматрале терористом, постојали су начини и да покрену формални процес, затим да изврше притисак на друге државе, потпуно му ограниче кретање и практично га изолују, као и читав арсенал неформалних мера које су већ предузимане у сличним случајевима. Овим што су учинили легитимизује се државни тероризам, ствара се пракса да државе без икаквих ограничења могу организовати атентате на званичнике непријатељских режима. То је опасна ствар.
Одговор Ирана
Очекивано — одговор Техерана биће жесток. Иранска државна телевизија назвала је Трампов потез „највећом погрешном рачуницом Сједињених Држава од Другог светског рата“, врховни верски вођа поручио је да „страшна одмазда чека оне на чијим рукама је остала крв Сулејманија“, а на чувеној џамији у Џамкарану подигнута је „Црвена застава“, знамење рата и симбол позива на освету. Уследили су и ракетни напади на две америчке војне базе, довољно да се на један дан почне говорити о Трећем светском рату.
Ипак, шансе да до неког „фронталног сукобљавања“ дође — остају исте као и пре ових дешавања.
Прво — Иран је прихваћен као важан партнер у међународном окружењу, управо су завршене заједничке поморске вежбе са Русима и Кинезима у Оманском заливу. Американци би ризиковали много применом стратегије о бомбардовању 52 циља на територији Ирана, са 500 крстарећих ракета у првој ноћи напада.
Друго — иранске одмазде ће бити, у то не треба сумњати, али нити ће са њом Иранци журити, то уопште није у складу са традицијом њиховог деловања, нити ће бити сведена на једну акцију, нити ће се тицати само ангажовања војних ресурса. Бомбардовање америчких база више је било намењено за унутрашњу употребу и смиривање тензија у земљи.
У овим околностима Ирану није у интересу да започиње „отворени рат“ против САД. Сукоб ће бити настављен комбинованим приступом и, пре свега, политичким средствима. Заправо, најтежи ударац Трампу задат је одлуком ирачког Парламента о суспензији Споразума о сарадњи са Међународном коалицијом за борбу против тероризма, што значи и повлачење свих страних војски са територије земље.
Партнери Америке се повлаче
Америчка армија више неће имати легалну основу за остајање на тлу Ирака, а чак и ако покушају да игноришу ову ствар, тешко ће наговорити остале (пре свега европске) партнере да истоветно поступе. Словенци и Хрвати су први најавили повлачење, за њима и Канада, и ово је тек почетак.
То што је Америка остала сама неће имати само политичке последице, већ ће се манифестовати и на терену. Уколико не могу одржати трупе у Ираку, убрзо ће бити принуђени и на потпуно повлачење са севера Сирије, где су окупирали нафтне бушотине, а све ово слаби и њихову позицију у ширем контексту. Раст антиамеричког расположења мобилисаће на реакцију шиитске групе широм Блиског истока, тако да ће сада бити теже, готово немогуће, реализовати било коју замисао.
И у томе је, заправо, највећа опасност за САД. Американци више нису у стању било шта да реше. Они могу само да кваре и нарушавају регионалну безбедност у различитим деловима света. Деструктивност појачава предизборно време — све се гледа кроз призму унутрашње политике и сурове борбе за сваки глас.
Са једне стране, убиство Сулејманија и подизање тензија на Блиском истоку ће можда допринети комотнијој позицији Трампа у тек започетој кампањи. Али са друге стране, дугорочно — нарушиће положај Вашингтона у међународним односима. Савезници су већ почели да беже, осим Нетанјахуа, јеменских парамилиција, милитаната у егзилу и Иљира Мете — још само мали број њих ће следити Америку.
А без савезника — ниједан рат се не може добити.
