Професор Кустурица нагласио је да очекује да ће их Пуриша до своје 100 године урадити бар још три, четири...
Овуда су ме јурили Немци
Расположени лауреат, са којим смо разговарали уочи званичне церемоније отварања 13. фестивалског издања, открива нам да је први пут на Кустендорфу, али не и на Мећавнику...
Овде сте, кажете, били последњи пут 1941. године, тада су вас као младог партизана јурили Немци. Осам деценија касније, ево вас са филмском ретроспективом. Ко Вас то сада јури, Пуриша?
— Да, некад су ме јурили Немци, а данас ме јури Љубиша Ристић који припрема представу по мом роману „Љубавна прича“. Не могу тачно да вам кажем када ће та премијера бити, али ћу вам рећи да је најбоља публика која ме је јурила — ти Немци. Ја сам управо данас прошао поред места где се одиграла та јурњава.
То је из ретроспективе живота, али ми смо овде због ретроспективе Ваших филмова. Шта је од те две приче било узбудљивије — филм или живот?
— Не знам, мене то више уопште не дотиче. Ја имам 95 година и гледам шта ћу да једем, како ћу да заспим, шта могу да попијем, шта могу да кажем... И сад нисам сигуран шта уопште Вама причам.
Случајно „Јутро“
Да ли сте било како утицали на избор филмова који ће се наћи у овој ретроспективи?
— Ни случајно. Рекох вам да сам први пут овде, на Кустендорфу.
Први Ваш филм који ће бити приказан је „Сан“ из 1966. године, у којем се — а о томе је ових дана било много речи — први пут појавила Неда Арнерић.
— Она се ту појавила, њена каријера је почела касније, у другим филмовима. Неда је овде била случајан сапутник, дете, а не глумица. Била је веома млада, долазила је на снимање у пратњи мајке, али тачно је да је то њено прво појављивање на филму.
Тај Ваш живот који је био пун узбуђења и често на граници — рат, заробљавање, умало Вас нису стрељали — колико сте то користили у својим филмовима и сценаријима?
— Кад у филму не причате о ономе што се десило, онда правите грозне филмове. Рецимо, „Лето је криво за све“ је грозан филм, „Општинско дете“ такође.
А „Јутро“?
— „Јутро“ се десило случајно. Сценарио је одбијен, комисија у којој су седели Михиз, Селенић, Радош Новаковић нису га хтели.. А онда је Вицко Распор видео тај мој текст и рекао: „Радићемо овај филм“. Ето, чиста случајност.
Куста — чиста поезија
Има ли у Вашој биографији још случајности које посебно памтите?
— Случај се десио и са филмом „Подне“, који је третирао проблем Тита и Стаљина. Приказан је на првом Фесту и на пројекцији није био ниједан гледалац. Онда су га приказали у Италији, у Напуљу. Огромно гледалиште, радници и тако даље, али кад се завршио филм, ја долазим, а тамо — нема никог. Међутим, Венеција је тражила „Подне“, тамо су га видели неки Американци и одмах су ме позвали у Париз да се договоримо о сарадњи на новом филму. Предложио сам им да радим љубавни филм по Марселу Прусту „Једна Сванова љубав“. Међутим, ти Американци нису били чули за Пруста, па смо се поздравили и ја сам се вратио за Чачак.
„Јутро“ су вам одбили, али сте упркос томе направили велику каријеру. Не тако давно одобрена су Вам минимална средства на конкурсу ФЦС за нови пројекат уз коментар: „Вешт је Пуриша, урадиће он то и са мало новца“. Јесте ли успели?
— Снимио сам га, сад смо у монтажи. Зове се „Мистер документ“ и говори о Матији Бећковићу. У Матијином животу десиле су се две велике ствари: отац му је стрељан као четник и доживео је велику љубав као млад. Имао сам два елемента за играни филм. У првом кадру Матија излази из једних врата и маше — себи. Главни глумац маше главном глумцу. Чујте, то до сад нико није урадио.
Где црпите ту енергију, маштовитост? Ви јесте Младомир, али имате и 95 година?
— Одговорићу вам штосно: ја сам сељачког порекла и никад нисам јео воће.
Рекли сте на почетку овог разговора да је сваки филм који није истинит — лош. Да ли је истинитост тајна и добрих филмова Емира Кустурице?
— У његовим филмовима реч је о нечем другом. На први поглед су то документи, а заправо све је то — чиста поезија.
