Милер, који је својевремено био саветник двојице немачких канцелара, укључујући и Вилија Бранта, тако коментарише претежно негативне медијске реакције недавног сусрета Ангеле Меркел и Владимира Путина.
Московски дописник листа „Зидојче цајтунг“ Зилке Бигалке, дан после састанка Путина и Меркелове одржаног 11. јануара, објавио је чланак о председнику Путину, у коме наводи да је руски председник силом постигао оно што је одавно желео, додајући да је страшно и то што шеф Кремља тежи утицају, али одбија да преузме одговорност.
Брантов саветник критикује немачке медије
Са друге стране, немачки лист „Билд“ је критиковао „слабу канцеларку“, „која моли“ и која се ни у чему није успротивила „агресору“.
Бивши главни уредник портала „Ханделсблат“, а тренутно власник новог ресурса „Медија пионир“ Габор Штајнгарт је са жаљењем констатовао да „савезништво и пријатељство које се преносе са генерације на генерацију“ нестају, јер је Меркелова почела да маневрише између Истока и Запада.
Милер истиче да је Меркелова први пут од маја 2015. године посетила Русију на позив председника Путина. На састанку је било говора о решењима бројних сукоба у региону, укључујући Либију и Иран.
„Немачка канцеларка током разговора није направила никакве уступке Русији по питању санкција, а једино је стала у одбрану заједничког пројекта изградње гасовода ’Северни ток 2‘, који је обустављен због америчких санкција“, наглашава стручњак.
Две особе су водиле разуман разговор
Према мишљењу Албрехта Милера — чланци које су немачки медији објављивали још пре састанка Меркелове и Путина су збуњивали читаоце.
Како каже — начин на који је Зигалке у свом претходном чланку у листу „Зидојче цајтунг“ ставио фокус на Путина, као на „некога ко извлачи корист из светских криза“, у потпуности је супротно ономе што Путин, са његове тачке гледишта, ради — „покушава да иступи у улози посредника у различитим кризама и да смири играче“.
Милер сматра да је састанак у Москви потпуна супротност ономе што се могло прочитати у чланку Зигалкеа:
„Што се тиче разговора између Меркелове и Путина, може се рећи да су две особе разумно водиле разговор“.
За разлику од онога што би учинио светски „агресор“, Путин помаже у Либији и поздравља састанак о Либији који треба да се одржи у Берлину, а за који је заинтересована и Меркелова.
О претежно једностраној реакцији немачких медија, Милер је рекао следеће:
„То се може схватити тек када вам постане јасно да су потпуно опседнути сликањем своје нове непријатељске слике о Русији“.
Бивши саветник немачких канцелара сматра да би пре 30 година таква реакција била потпуно несхватљива.
Током састанка (немачког канцелара Хелмута) Кола и (лидера СССР-а Михаила) Горбачова или (немачког канцелара Вилија) Бранта и (совјетског лидера Леонида) Брежњева подразумевало се да је у току сарадња и да се у духу партнерства регулишу не само односи између те две земље, него се посредује у другим кризама.
„Данас медији имају потпуно другачији, лош однос, а партнерска посета им се чини као нешто потпуно страно“, истиче Милер.
Потпуно примитиван спољнополитички поглед
Немачки лист „Цајт“ огорчено је критиковао срдачан тон сусрета Меркелове и Путина и, како сматра, „неочекивано“ истицање заједничких тачака и „похвални“ говор Меркелове о активностима Путина и турског председника Реџепа Тајипа Ердогана у Сирији и Либији.
То показује, оцењује се у тексту, у којој мери америчка Влада оставља „вакуум“ који попуњавају други играчи, као што су Турска, Русија и Иран. Аутори чланка такође страхују да Меркелова сада покушава да се договори са њима.
„Концепт ’вакуума‘ појавио се још раније у различитим варијацијама“, тврди Милер, додајући да је у време када је немачка страна водила политику усмерену на смањење међународних тензија, такав концепт био апсолутно непознат.
„Овакав начин размишљања је толико старомодан, као да су људи учили спољну политику не у време Бизмарка, него много пре, када нису познавали концепте као што су узајамно разумевање и сарадња“, истиче Милер.
Према мишљењу стручњака — чињеница да се тај концепт користи и данас делом је последица тога што се руске акције у Сирији доживљавају само као агресивне, док се о догађајима у Украјини из 2014. године говори без осврта на претходне агресивне поступке НАТО-а.
У његовој књизи „Не веруј много, све анализирај, мисли сам“ (Glaube wenig, hinterfrage alle, denke selbst) Милер је већ писао о распрострањеној методи манипулације, када се историја износи у скраћеном облику. Према његовом мишљењу — криза у Украјини се прилагођава сопственим интересима, радије говоре о „анексији“, не осврћући се на све оно што се десило пре и током „Мајдана“.
У чијем интересу ради Меркелова
Милер је у суштини задовољан што је састанак у Москви одржан у „пријатељском духу“ и што је био „заснован на сарадњи“.
Међутим, како је рекао — Меркелова већ сутра може да измени свој пријатељски став, а Милер није сигуран „у чијем интересу она ради“.
„На пример, одмах након посете немачке канцеларке Москви, министар спољних послова Немачке Хајко Мас одлази на састанак у Париз, где је рекао да Иран сада не може да угрози нуклеарни споразум, као да га САД нису угрозиле тиме што су напустиле Споразум“, сматра Милер.
Бивши председник немачке асоцијације „Атлантски мост“ Фридрих Мерц рекао је за лист „Велт ам зонтаг“ да је Русија ратоборна и да не доприноси успостављању реда. Милер тим поводом поставља питање — да ли и Немачка игра такву улогу на Блиском истоку.
„Немачка није сила која помаже да се тамо успостави ред, јер, када је реч о Сирији и Ирану, она је увек заступала став Америке, све до убиства иранског генерала Касема Сулејманија“, подсећа Милер.
Стручњак на крају признаје да медији, нажалост, немају ништа заједничко са спољном политиком добросуседских односа, коју је својевремено покренуо Вили Брант, и да из необјашњивих разлога радије пишу о „политици маневрисања“.
„Московски споразум из 1970. године није потписан да би се ’маневрисало‘ између САД и СССР-а, него због свести о општој безбедности и сарадњи обе земље“, каже он, уз закључак да се данашњи актери у политици и медији понашају као да су из Средњег века.
