Претварање природног гаса у течно стање, без обзира на непрестано усавршавање технологија, и даље остаје финансијски веома скупо, јер се за тај процес троши драгоцени природни гас са налазишта. Обично нема никаквих других извора енергије којима би се могле напунити „прождрљиве“ цеви за утечњавање, осим удаљене фабрике за производњу течног природног гаса (ТНГ).
Рачуница на тржишту течног гаса
На основу ове чињенице је формирана и географија продаје течног природног гаса: на његову производњу једнократно треба потрошити око 60 америчких долара за 1000 кубика. Након тога ТНГ се може превозити морским путем по релативно ниској цени. На пример, приликом преласка Атлантика (око 7000 километара) цена 1000 кубика течног природног гаса повећаће се за само 15 америчких долара на име цене ангажовања танкера. Наравно, томе треба додати и цену регасификације течног природног гаса у земљи одредишта и допремања гаса до потрошача кроз гасовод, али то није толико значајно као утечњавање и превоз танкера гаса. На крају испада да је, приликом транспорта на удаљеност већу од 4000 километара, течни природни гас повољнији од оног који се доставља цевоводом.
Цевоводни гас је добар за испоруку на релативно малу удаљеност, јер он скоро па нема почетних трошкова у поређењу са гасоводом — трошкови износе око 10 америчких долара на 1000 кубика. А даље је већ друга прича: на сваких 100 километара пумпања 1000 кубика компримованог гаса неопходно је потрошити по 1 до 2 долара минимум, у зависности од притиска и типа цевовода, копненог или морског. Када се то упореди са морским превозом за 15 долара на 7000 километара трансатлантске руте, може се осетити значајна разлика.
Поред тога, утечњавање природног гаса је енергетски интензиван процес који из очигледних термодинамичких разлога веома зависи од температуре околине. Гас добијен под земљом је лакше охладити у условима арктичке хладноће, а не по врућини пустиња на Арапском полуострву или у Алжиру.
Са овим је у вези и пријатно изненађење — почетак рада фабрике „ТНГ Јамал“ у пуном капацитету. Испоставило се да је стварна производна линија у „ТНГ Јамалу“ у хладној арктичкој клими за 7, 8 одсто већа од планираног пројекта, а капацитет фабрике се уместо „прописаних“ 16,5 милиона тона течног природног гаса годишње претворио у 17,5 до 18 милиона тона.
Постоји још једна карактеристика нове фабрике. Поред три главне линије које су пројектоване са капацитетом од 16,5 милиона тона течног природног гаса годишње, али су достигле производњу од 18 милиона тона, фабрика је успела да се „огребе“ од прекомерног капацитета других процеса, који такође директно зависе од температуре, и то за скоро милион тона. Зато ће у првом кварталу 2020. године у „ТНГ Јамал“ бити пуштена у рад четврта „бонусна“ линија која може да произведе још око милион тона течног природног гаса годишње.
Тешка година за гас
Фабрика „ТНГ Јамал“ се појавила на тржишту гаса у једном од најтежих тренутака. Почетком 2010. године, када је донета инвестициона одлука о „ТНГ Јамалу“, светом је владала велика потражња гаса. Читав низ догађаја је директно или индиректно допринео томе. Нафта је коштала више од 100 долара за барел, Кина и Индија су преживљавале фазу бурног економског раста и свог енергетског преласка на гас, а Јапан је 2011. године обуставио рад своје нуклеарне електране после несреће у Фукушими.
У том периоду цена природног гаса је достигла 420 долара за 1000 кубика на европском тржишту, док је на јапанском износила 530 до 620 долара. Након тога цене енергије су почеле да падају и као резултат се појавила потпуно другачија ситуација — почетком новембра 2019. године у Европи се гас на спот тржишту куповао за 160-170 долара за 1000 кубика, што се није десило добрих десетак година.
У насталој ситуацији одједном се испоставило да не могу сви нови пројекти из последње деценије да профитирају на таквом тржишту. Најочигледнији пример погрешних инвестиционих одлука је Аустралија, која је успела да уз изградњу тренутно најмоћније индустрије за извоз течног природног гаса — направи све могуће грешке. Резултат је да највећи извозник течног природног гаса у свету данас продаје значајан део произведеног природног гаса, фактички — с губитком.
Шта је разлог за то? Као прво, скоро сви аустралијски гасни пројекти из последње деценије били су пројектовани на основу високих цена природног гаса. Као последица, стручњаци за тржиште су једноставно дали погрешне смернице конструкторима и инжењерима који су изабрали одлуке о опреми технички савршене и чак јединствене, али нимало оптималне по економским параметрима.
Друго, чак су и ова инжењерска и технолошка чуда без сумње каснила. Скоро сви аустралијски пројекти су били покренути уз непоштовање рокова и огромно прекорачење првобитног буџета.
Најзад, приступ производњи гаса није оправдао очекивања. У Аустралији он уопште није тривијалан, јер половину свог „плавог горива“ земља производи у дубини континенталног гребена, а још половину добија као резултат дегасације огромних наслага угља. Испоставило се да оба ова извора нису баш „слатка“, како се то чинило на почетку. Гас је морао да се производи много теже и по већим трошковима, а излаз из бушотина је био далеко компликованији од испланираног.
Другим речима, док је „ТНГ Јамал“ добио 15 одсто „премије“ од суровог Арктика, аустралијске фабрике за производњу течног природног гаса кажњене су због многобројних погрешних одлука.
Наравно да данас на тржишту постоји потражња за аустралијским гасом. Тржиште течног природног гаса је глобално и овај гас се увек може продати, чак и с оне стране света. Сада аустралијски течни природни гас не продају само у Кини и Индији, него и у Европи (што је и снизило цене на европском тржишту). Али рокови отплате аустралијских гасних пројеката су се винули у „бескрај“. Данас аустралијске фабрике за производњу течног природног гаса раде само да би покриле тренутне трошкове, а исплативост инвестиција вредних десетине милијарди долара нико ни не помиње.
Зашто постоји потражња за руским природним гасом?
Узимајући у обзир да се скоро сав руски течни природни гас нашао у непосредној близини најпрометнијих тржишта и да је био 100 одсто уговорен, на основу резултата за 2019. годину може се очекивати продаја у висини од 27 милиона тона течног природног гаса — око 9,6 милиона тона из фабрике на Сахалину и више од 17 милиона тона течног природног гаса из нове фабрике на Јамалу. Када се то преведе у милијарде кубних метара — добија се више од 37 милијарди кубних метара природног гаса.
Реч је о томе да се по ко зна који пут „диверсификација испорука“ и „напуштање зависности од руског гаса“, о којој Европа машта већ деценију, завршила безуспешно. Арктички руски течни природни гас је погодан, близу је, доступан је, испоручује се на време и без одлагања, а продаје се по спот ценама.
Зато је опет испало да су празне приче о томе како ће Катар доћи на европско гасно тржиште или о фамозном америчком течном тасу, који ће нагрнути на европско тржиште. Сваки произвођач течног гаса је глобално присутан баш онолико колико је за њега то профитабилно. Из познатих разлога, аустралијски течни гас лакше је продати Кини или Јужној Кореји, катарски Индији, а амерички Мексику. А руски течни гас мирно је заузео своје место на тржишту у Европи, премда је притом мало потиснуо извоз „Гаспрома“ путем гасовода.
Све је то ствар понуде и потражње. А генерално гледано — за Русију се ситуација само побољшала.
