А она је опет у праву. Вероватно ту има и нешто еснафске сујете. Већим делом то је резултат репродукције једног те истог русофобичног стереотипа, коју су сјајно описали Фајом, Хофбауер и Кјеза.
Зато се суштина занемарује, а полемише о ипак мање значајним питањима. Као што су: колико дуго ће Михаил Мишустин остати премијер? Да ли је он само привремено решење? Или: ко ће бити наследник Путина? Око тога се одавно лицитира, „признати кремљолози“ су говорили о шансама Шојгуа, Дјумина, Сечина, Собјањина... Од скора, Медведева више не помињу.
Путинова револуција - промена равнотеже власти
Међутим, кључно за разумевање дешавања која су „протресла“ Русију, није ништа од наведеног. Борис Над одлично закључује: „У ствари, оно што предлаже председник Русије, јесте реконфигурација читавог државног система, промена равнотеже власти и нови начин на који ће функционисати руска држава.“ Путин не мења руководство, већ целокупан систем.
Делује парадоксално, али „западњачка русофобија“ му је у томе помогла. Највећи изазов у досадашњој каријери Путина представљала су дешавања из децембра 2011, продужена касније до позне јесени наредне године и проширена на све веће градове у земљи.
Сергеј Удаљцов је најављивао московски „марш милиона“, а десила се „револуција бунди“ у којој је учествовало мање од 100.000 људи — граду у кјем живи 14 милиона становника. Ипак, на Блатном тргу се нашао и Алексеј Кудрин, до тада пуну деценију министар финансија, важан човек у систему. У таквим околностима Путин није инсистирао на трансформацији, већ на стабилизацији. Отуда и бројни уступци на унутрашњем плану, напредовање појединих „либерала“ у државној хијерархији. Али, онда је дошла 2014. година, ескалација кризе у Украјини, референдум на Криму, санкције, суспензије, језива пропагандна кампања...
„Западни пријатељи“ су брзо преименовани у „партнере“, био је то почетак промене спољнополитичког курса и то на дуги рок. За овакав приступ Путин је придобио подршку убедљиве већине грађана, што му је ојачало позицију до неслућених размера. Његова данашња популарност може се упоредити само са временом након победе у Другом чеченском рату.
Шта се мења у систему
Због тога он данас размишља о трансформацији. Путинови предлози за трансформацију система морали су бити дуго припремани. Уставне промене доносе нова решења и по вертикали — тичу се структуре власти и по хоризонтали — тичу се обавеза регионалних и локалних самоуправа.
Највећа новост је успостављање Државног савета, дела извршне гране власти који ће радити паралелно са председничком администрацијом и Владом.
Иначе, овај орган постоји још од 2000. године, али је његова улога била саветодавна, осмишљен је као својеврсна „компензација“ губернаторима који су тада изгубили могућност да представљају регионе у Савету Федерације. Поред тога, дају се нова овлашћења за оба законодавна дома, иако Русија остаје „председничка република“. Истовремено, међународни нормативи ће бити примењивани само уколико нису у супротности са Уставом, што се неће свидети бројним међународним организацијама у чијем чланству је Русија.
Посматрајући корпус нових надлежности и обавеза, видљиво је да се иницира реформа јавне управе, наговештава доношење читавог сета закона о организацији власти и гарантује испуњавање социјалних права појединаца (минималне зараде и индексирање пензија). У крајњој линији, на овакав начин се жели подстаћи уравнотежење развоја различитих региона и смањивање постојећег дисбаланса који је и прворазредно безбедносно питање (БДП по глави становника у Ингушетији мањи је за чак 11 пута него у Москви), али и утврдити нова правила игре за „такмичење“ унутар земље, што је важно за „динамику економског система“.
И Бог у Уставу
Да ово није крај, најавио је патријарх Кирил предлогом „да се у преамбули Устава спомене Бог“.
„Патријарх је позвао представнике свих религија да изнесу своје мишљење о овој теми, имајући у виду да вера у Бога, како је рекао, гради морал.“ Већ сада се може проценити како ће „патријархов амандман“ бити прихваћен. Исто као што се може оценити да ће то представљати квалитативну разлику између старог и новог, али и између обезбоженог неолибералног и традиционалног.
Иначе, овакав расплет је најављен још почетком 2019. године, када је Владислав Сурков писао о „идеологији будућности“ и стварању „оптималног модела за опстанак и процват народа Русије“ и навео:
„Русија ће и кроз много година бити Путинова држава, као што се савремена Француска све до данас назива Де Головом Петом Републиком, Турска се ослања на идеологију Ататуркових Шест стрела, а Сједињене Државе се и даље окрећу вредностима и ликовима својих полулегендарних очева-оснивача.“
Изгледа да Суркова други нису детаљно читали. Осим Маргарите Симоњан. Из виђеног и најављеног произилази да се промене неће односити само на унутрашњу, већ и на конкретизацију спољне и безбедносне политике, те њихових геополитичких димензија. До 2024. године треба очекивати иницијативе за даље учвршћивање евроазијских интеграционих целина.
За коначни суд о дубини и ширини промена неопходно је сачекати доношење свих закона које ове уставне промене изискују. Тада ће много тога бити јасније. А то ће, по свему судећи, потрајати до председничких избора.
Када буде одлазио са функције, Владимир Путин ће иза себе оставити нови систем. У том контексту, мање ће бити важно и име његовог наследника и чиме ће се он у будућности бавити.
