Акустично маче, у оригиналу: Acoustic Kitty. Под овим називом развијан је шездесетих година прошлог века тајни пројекат ЦИА, који је коштао америчке пореске обвезнике 20 милиона долара.
У данашњим парама, уз калкулисање инфлације, то је осмоструко више. Дирекција за науку и технологију планирала је да користи мачке како би шпијунирала совјетску амбасаду у Вашингтону.
Процедура је једноставна: током кратког оперативног захвата, мачки су уграђивани микрофон у ушни канал, радио-предајник на дну лобање и танка жица кроз крзно. Пуштана је да снима и преноси звук из простора којим се кретала. За ове сврхе су током хладноратовског периода вршена истраживања и са голубовима — да би минијатурним камерама снимали локације на земљи, гаврановима — дресирање спуштања микрофона на прозорима и делфинима за подводне мисије.
Биолошки рат — од инсеката до вируса
Као неконвенционално оружје коришћена су најразличитија могућа „средства“. Рецимо и — скакавци! Конвенцијама УН и међународним споразумима много тога је забрањено, али то није значило да се са истраживањима и употребом — престало.
Кубанске власти су 1997. оптужиле САД за „биолошку агресију“, пославши протестно писмо генералном секретару УН, уз доказни материјал, објаснивши како је њихова земља „бомбардована зараженим инсектима који уништавају усеве.“
Нису само Американци развијали биолошко оружје, али су најдаље одмакли и о њиховом програму се највише зна. Захваљујући саслушањима у надлежном пододбору Сената 1977, откривено је да су у периоду 1949—1969. године 239 пута вршена испитивања биолошких агенаса у САД. Војне структуре су инсистирале да је пораст одређених врста болести у регионима где су вршена испитивања случајан, те да „нису изложили становништво нивоу хемијске супстанце који се може сматрати штетним“, а због тог разлога је на крају истрагом морао реаговати и Сенат. Ова тема није затворена, Конгрес је летос обавезао Министарство одбране да провери спекулације о „лабораторијски модификованим крпељима“ (истраживање трајало четврт века, започето 1950. године) као и да ли су заражене јединке случајно побегле из лабораторије или су пуштене.
Лабораторија у Грузији
Сада је у фокусу Грузија и Истраживачки центар Лугар у Тбилисију. Када се о овоме проговори, експресно стижу одговори како је то ширење малигног руског утицаја. Мада, ако се анализира историја проблематизовања овог случаја, на видело излази да су Руси у целу причу ушли касније, тек пошто су, након кримског референдума у Симферопољу, пронашли „сандуке са прикупљеним биоматеријалом спремним за транспортовање ка Европи“. Испоставило се да су припреме за оснивање лабораторије на Криму, сличне оној у Тбилисију, већ биле одмакле до 2014.
Истраживачки центар у Тбилисију почео је са радом 2011, за време другог председничког мандата Михаила Сакашвилија, политичара који није доводио у питање ниједну ствар која је од њега затражена. Свечаном отварању присуствовао је и амерички помоћник министра одбране за програме противатомске, хемијске и биолошке одбране Ендру Вебер. У лабораторију су Американци инвестирали 270 милиона долара. То им је највећа гринфилд инвестиција у Грузији. Основала ју је установа подређена Министарству одбране САД, а запослени Американци, њих 50, уживали су дипломатски имунитет.
Званично, ово више дође као америчка донација, лабораторија направљена у цивилне сврхе, са циљем лечења хепатитиса це у Грузији. И то бесплатног лечења опаке болести, раширене у овој кавкаској земљи. Хумано, одговорно, готово дирљиво.
Али, створену медијску слику о хуманости и одговорности први је почео да руши саветник Михаила Сакашвилија, амерички држављанин Џефри Силверман, сазнањем да се у лабораторији спроводе експерименти над живим људима који могу резултирати смртним исходом. Нешто касније открио је и да су грузијске власти дале сагласност америчким компанијама за пуштање у ваздух опасних вируса, најпре афричког типа вируса Х1Н1. Још шокантније су његове тврдње како је ово смишљено да би се на тржишту изазвао нагли недостатак меса, а све да би бизнисмени блиски грузијској власти остварили профит на увозу те намирнице. Пуштени вируси су у „кратком року сатирали стоку и живину“.
Експерименти и у Украјини
Причу је наставила бугарска новинарка Дилијана Гајтанџијева, којој је Кавказ био занимљив због реекспорта оружја ка „проблематичним крајевима“ света. Она је дошла до података да сличне лабораторије постоје у још неким земљама — у Украјини их је једанаест. За успешан рад Гајтанџијева је награђена отказом, а низ медијских кућа је одбијао да објави њену репортажу.
Напослетку, са оглашавањем је почео и бивши министар државне безбедности из „(пост)гамсахурдијске ере“ Игор Гиоргадзе, који је податке систематизовао, а запажања детаљно образлагао. У грузијској јавности се почела ширити теза о одговорности и за епидемије малих богиња 2012. и свињске куге 2013.
Када се укључила и Москва?
Са озбиљнијег места, потом је обелодањено да „западне земље пажљиво прикупљају биолошки материјал широм Русије“. И тек тада долази до „експлозије заинтересованости“ у Москви.
Укључио се и Владимир Путин, истакавши да неко интензивно сабира „узорке ткива различитих етничких група са територије земље“. Потпредседник Одбора за безбедност Савета Федерације Франц Клинцевич изашао је са претпоставком како се испитује биолошко оружје „специфично скројено према руском ДНК коду“, а из његовог иступања још се може разумети и да руске институције располажу информацијама о истраживањима усмереним ка тестирању специфичних маркера који се јављају само у одређеним етничким групама, на ограниченом простору, те отуда и повећано интересовање за генетски материјал из Русије.
Сумње званичне Москве повећао је позив америчког Министарства одбране за „куповину генетских узорака становника Русије европског порекла“, при чему је додато да „материјал из Украјине“ неће бити узиман у обзир! Затим и обелодањивање првих резултата из пројекта „Инсекти-савезници“ којим је координирала Управа за напредна истраживања истог министарства. Тек тада, руска страна је затражила да се изврши инспекција центра у Тбилисију од стране међународне комисије. Наравно, није им удовољено — оно што се одиграло није детаљна инспекција, већ представа за јавност.
Катаклизмички расплет
Да је неко пре педесет година упозорио како се спроводи програм „Акустично маче“ вероватно би га исмејали, приписали то сензационализму, класификовали као будалаштину. Начини ратовања се мењају, врсте оружја, конвенционалних и неконвенционалних која се користе — такође. У развој биолошког оружја инвестирано је прилично, о томе већ постоји позамашна историјска грађа.
Ако су Американци толико далеко одмакли, илузорно је очекивати како ће од свега напрасно одустати. Оружја се развијају да би једног дана била употребљена. Вероватнији сценарио је да ће и други кренути њиховим путем. Звучи онеспокојавајуће, готово катаклизмично, али се другачији расплет не назире.
Упркос забранама, ближимо се тренутку шире употребе биолошког оружја. Једини начин да се то спречи јесте да и други следе САД, да се успостави „равнотежа страха“. Као што је био случај са развојем војних нуклеарних програма. Напослетку, то ни самим Сједињеним Државама неће бити од користи. Након извесног времена појавиће се неки Ким Џонг Ил са својим „скакавцима и крпељима“. Али, како то из данашње перспективе било коме објаснити.
