За Србију и даље важи оцена коју је 2015. године изнео бивши амерички државни секретар Џон Кери — да је на „линији ватре“ у глобалном сучељавању Русије и Запада, због чега је, како каже уредник „Политике“ Бојан Билбија — често у незавидној ситуацији, поготову зато што је окружена земљама НАТО-а.
Билбија у емисији „Свет са Спутњиком“, посвећеној новом хладном рату, подсећа да Србија сарађује са Русијом на сваком пољу, а да се посебно мрко гледа на њену војно-техничку сарадњу са Москвом, што је, како каже — „прст у оку“ западним земљама.
Истовремено, додаје Билбија, НАТО нам се и даље нуди у форми да су нам врата отворена, па још да су „намазана чоколадом“.
„Наравно, неће да нас моле нити да нас, барем јавно, притискају, а ми због наше позиције, као жртве агресије 1999. године — не можемо у НАТО. То би и за Русију било неприхватљиво, док јој наш пут ка ЕУ не смета“, истиче новинар.
Путеви свиле и гаса — чим притисак спласне
Саговорник Спутњика је уверен да Србија неће напуштати одабрани пут неутралности, „бар не у наредној деценији“, а за то време ће, како каже, вероватно доћи до позитивних промена у Европи и свету.
„Дотле ће ваљда нешто да се деси, да притисак мало спласне, а ми да се окренемо развоју путева свиле, нафте, гаса. Верујем да ће се у Европи наћи неки који ће рећи — пустите нас да радимо. ЕУ је почела као европска заједница за угаљ и челик. Надам се да ће доћи нека евроазијска заједница новог типа која ће бити пре свега заједница за гас и нафту и да ће се на тим основима створити много већа економска интеграција“, наводи Билбија и подсећа да је пре неколико месеци француски председник Емануел Макрон говорио о Европи од Лисабона до Владивостока.
Политиколог Александар Павић препреку за такав развој догађаја види у „месијанском комплексу“ Запада и веровању у сопствену изузетност, али ипак указује да чак и у Сједињеним Државама има неких помака у реторици према Србији и Балкану.
„Ако је бивши помоћник америчког државног секретара за Европу и Евроазију Вес Мичел 2018. године говорио пред Сенатом да су америчке амбасаде у Украјини, Грузији и на Балкану ’прва линија фронта‘ против Русије и све више Кине, такве изјаве се више не могу чути“, констатује Павић.
Вашингтон мења реторику
Иако, како каже, не треба гајити лажне наде и илузије; чињеница је да Американци имају тренутно два изасланика која се баве Србијом — Метјуа Палмера и Ричарда Гренела.
„Поруке које је Гренел упутио током посете Београду — да ће се Американци повући ако Београд и Приштина не буду могли да се договоре, сасвим су други језик и, ако их правилно читамо, више су претња Приштини“, сматра Павић.
Као још један аргумент у прилог тези да се „нешто мења у Вашингтону“ када је реч о Балкану — наводи и компромис у БиХ, где је у Акционом плану сарадње са НАТО-ом избачена формулација „пут ка НАТО-у“.
„Такође, уместо америчке амбасадорке Морин Кормак, с којом српски члан Председништва БиХ Милорад Додик није хтео ни да се рукује, дошао је нови амбасадор Ерик Нелсон, који не изриче претње и уцене“, додаје Павић.
Билбија наводи и пример Брајана Хојта Јија, који је, како каже, рекао Србији да не може да седи на две столице, а онда „одлетео са позиције“.
„То нам даје наду да можемо да очекујемо другачији став према нама, али само тактички, јер смо у крајњем исходу детерминисани односима великих сила“, оцењује Билбија.
Према речима Павића — много зависи од исхода америчких председничких избора.
„Ако клинтонистички естаблишмент успе да изгура свог кандидата, имали бисмо разлога за бригу, јер је сада у Стејт департменту успостављен неки паритет између трамповаца и клинтониста, бар што се тиче нас“, упозорава овај аналитичар.
