Цицерон је написао: „Што је ближи крај империје, то су њени закони луђи“. Или, на примеру из Црне Горе, може се још и додати: поред лудог закона, и аргументација којом се брани све је луђа.
Да је нови Закон о „слободи вероисповести“ заправо само лекс специјалис уперен директно против Српске православне цркве, показује и несагласност овог са другим нормативним актима. Тако се, рецимо, Законом о својинско правним односима из 2019. године прописује да савестан држалац „непокретне ствари, на којој други има право својине стиче право својине на тој ствари“ у случају „редовног одржаја“ протеком десет, а у случају „ванредног одржаја“ протеком двадесет година.
Нема повратка назад у Црној Гори
Захваљујући неуморном Јовану Маркушу, претходних дана могло се и на друштвеним мрежама видети ко је савестан, а ко несавестан држалац објеката од културног, религијског и историјског значаја. О чему брине држава, то углавном пропада. О чему брине Црква, то је обновљено, блиста неким новим сјајем, има своју функцију, било да се ради о храмовима, манастирским конацима…
Пре три деценије на тим местима су чуване овце, неретко ни томе разорена и разграђена црквишта нису служила. Над Скадарским језером, где се данас поново уздиже манастир Ком, где су гробови Љеша и Маре Црнојевић (сестре Скендербегове), бејаше само змијарник поскока. Чак и по овом основу, да се не враћамо у прошлост, тражимо тапије и хрисовуље, Црква је стекла право својине. Али, у систему где права нема, у ком се закони арбитрарно тумаче и селективно примењују, није довољно када сте у праву. Отуда и изношење све луђе аргументације којом се политичко бешчашће и правно безакоње покушавају објаснити.
А када је о објашњењима реч, конструкција је следећа: у литијама у Црној Гори (а и шире) шетају „лудаци“. Они би да прогласе „православну џамахирију“, а кључни доказ је ваљда што због тих лудака Подгорица „с времена на време“ сличи Техерану.
Шта је „православна џамахирија“
Историчар Александар Раковић већ је објаснио непримереност коришћења синтагме „православна џамахирија“. Џамахирија је „социјалистичка република“. Он закључује:
„Иако православна социјалистичка република до сада није постојала као државно уређење, најближа томе била је Република Кипар, када се на њеном челу, као председник, налазио архиепископ Макариос“. А шта тек рећи о том парадигматичном поређењу са Техераном? Техеран је један од највећих мегалополиса, вероватно најзначајнији научни центар на Блиском истоку, главни град државе, која је, упркос санкцијама и ненормалним односима са моћним западним земљама, у овом тренутку 25 највећа економија света, а посматрајући висину БДП-а према паритету куповне моћи — дуго је међу Топ 20.
Наравно, проблема са којима се суочавају Иранци је много, чак и превише. Изазови су велики, претње сталне, потенцијал за протесте — и политичке и социјалне — постоји. Али то не значи да се Иран не мења, да Техеран остаје исти. У односу на деведесете године прошлог века и прве године вођства Хамнеија, разлике су огромне, многе ствари су потпуно неупоредиве.
Ипак, уобичајено је код српских аутошовиниста (како оних из Београда, тако и ових из Црне Горе) да за Техеран везују најнегативније могуће асоцијације. Ваљда због тога што су само аутошовинисти остали заробљеници матрице из деведесетих. А управо из те матрице произилазе и „лудачки закон“ и „лудачка аргументација“.
Навикли да пролази свака глупост уз коју иде спомињање Слободана Милошевића и великосрпске хегемоније или национализма, нису имали потребу нити да мењају приступ, нити да полемишу са било ким ко им се супротстављао.
Као што Бећковић наводи у антологијској песми „Ђе рече Јапан“:
„Не кажем ја теби ништа / Него гледам у тебе / Не у тебе него у твом правцу / Па се чини да теби причам / А ја не причам никоме / Него причам своју причу“. И причање те приче дуго је доносило резултат, било је корисно. Међутим, тога више нема.
Што дуже буде агонија, последице веће
Прво — глобална империја је део наше скорије прошлости, однос снага у свету се променио, као и стање у „срцу империје“. Није Техеран оно што је био, нити је у систему дистрибуције моћи и утицаја тамо где је био. Нису оно што су били пре четврт века ни Москва, ни Пекинг, ни Делхи.
Друго — присуствујемо „периферизацији балканског питања“ на листи приоритета свих западних сила, великих и регионалних. Ово више нису деведесете, они немају императив да оправдавају сваку глупост, нити могу да исконтролишу сваку ситуацију. Покушали су да наметну спорни Закон, погурали Ђукановића у том смеру, а пошто им није успело, мора се мењати приступ. НАТО неће интервенисати због литија у Црној Гори, не би интервенисао ни због озбиљнијих ствари.
Треће — матрица је потрошена, делом због замора материјала, делом због сталног презентовања нових података, попут британског извештаја о Сребреници, који руше наметнуте конструкције. Понављање старог наратива више није корисно, не доноси резултат. У одређеној мери је и контрапродуктивно. Што више приче о „православној џамахирији“ и Техерану — то масовније литије и молебани.
Оно што се одиграва у Црној Гори јесте велика промена. Епохална. Нема повратка на старо. Мило Ђукановић може куповати време, покушавати да одржи партијски апарат и да упрегне медије за неку пропагандну кампању. Али домети свега су ограничени, и у политичком и у временском контексту.
Што дуже буде трајала агонија, то ће и за њега и за његово наслеђе последице бити веће. Да је на време повукао спорни Закон, то би га коштало рејтинга, највероватније и губитка дела гласова на наредним изборима. Пошто то није учинио, сада ће цех бити већи. Претпоставка је да се у неком наредном периоду тај цех може односити на повлачење признања лажне државе Косово од стране Црне Горе. Ако настави са поистовећивањем судбине једног закона са судбином целе државе, ко зна како се све ово може завршити.
Када „лудачка аргументација“ добије предност над „лудачким законом“, онда није само крај једне „империје“ близу, већ је известан и крах свих вредности које је та творевина баштинила.
Већинска Црна Гора, која је у литијама, тражиће дисконтинуитет са одлукама мањине које су наметане претходних година.
