Преостала је обнова објекта игуменарије, одакле је пожар избио 2004. године, и који је највише оштећен. Реконструкција тог дела манастира биће најкомпликованија, јер је најдуже у изузетно лошем стању. Припремни радови на том делу манастира почели су прошле године, а припремљен је и пројекат реконструкције.
По речима руководиоца обнове манастира Хиландар Драгомира Кривокуће, завршетак радова очекује се 2022. године.
Обнова Хиландара – велики изазов
Кривокућа за Спутњик каже да је целокупна обнова велики изазов, јер је Хиландар споменик културе под заштитом Унеска, што значи да захтева посебан приступ у раду. Такође, све радове прво мора да одобри грчки Завод за заштиту споменика културе.
„Примена материјала, како естетског тако и конструктивног, је пре свега везана за сврху враћања оригиналних материјала у грађевину, што у овом случају значи покривање каменим плочама, употребу огромне количине дрвета у носећим елементима, зидовима… Данас је реткост је наћи мајсторе који то умеју и радити поступак који је јако спор и компликован“, објашњава инжењер архитектуре Драгомир Кривокућа.
Ограничен начин рада
Осим тога што је Хиландар споменик културе, у њему живе монаси, па радови морају да се прилагођавају њиховом начину живота.
„Ви немате слободу рада и функционисања у тој средини. Имате ограничење броја дана боравка, црквене празнике, правила манастирског живота. Дакле, ви реметите нечији живот и више је потребно да се ви прилагодите њему него он вама. С друге стране, сама средина је таква да не постоји колски пут – сав материјал се доноси бродом. Струја се добија из агрегата, а разна техничка помагала не можете да ангажујете јер је проблем донети их на Свету Гору и употребити их“, каже Кривокућа.
Он наводи да има још потешкоћа, као што су одвојеност радника од друштвене средине и недостатак опреме.
Време и новац нису најважнији за обнову
Кривокућа напомиње и да реконструкција не зависи само од новца и времена.
„Ако би неко дао милијарде евра или хиљаду људи, то не значи да би се посао брже завршио, јер има доста логистичких проблема. Такво градилиште и начин рада није ни близу оног који можете видети, рецимо, у Београду. Све је специфично, опасно и захтевно“, објашњава Кривокућа.
Радови су почели у мају 2006. године, а задатак није био обнова само онога што је изгорело, већ и онога што је дотрајало, као и изградња инфраструктурних објеката попут котларница, противпожарних резервоара, водоводне и канализационе мреже, који би оспособили манастир за савремени живот и боље га заштитили од потенцијалних пожара.
Прво је обновљен конак из 1814. године који се налази на самом улазу у манастир. Након тога обновљени су велики конак, чија је површина око 3.000 квадратних метара, улазна зона са параклисом Светог Николе и Бели конак. У тим конацима данас живе монаси.
Пре три године уграђено је 18 километара водоводних цеви ван објеката, четири и по километра оптичких каблова, седам километара разноврсних инсталација… Прошле године обновљена је трпезарија, која није потпуно изгорела, али су радови били неопходни, јер је од пламена делио само један зид.
У пожару који је у марту 2004. године захватио манастир Хиландар на Светој Гори изгорело је око 54 одсто површине манастира.
