Лепа увертира за срамну сатанизацију владике, а све под ироничним називом филма „Сведок божје љубави“. Уследили су снимци из раних деведесетих са скупова из Црне Горе, на којима је говорио и Жељко Ражнатовић Аркан, па они са Цетиња, када Црногорци (Монтенегрини) прекидају скуп ЦАНУ узвицима „Није ово Србија“ и „Ристо, сатано“. Све у жељи да се покаже како је великосрпски хегемонизам још тада окупирао јадну и нејаку Црну Гору, и како су ти кадрови одличан доказ тежње и борбе црногорског народа против Срба и Србије, малтене од памтивека. А за то није крив нико други до — Амфилохије.
Истини за вољу, да би употпунили слику, могли су пустити и видео где наручилац и идејни творац овог филма говори: „Бестидно је, а на срећу се показало и бесплодно, било дугогодишње плашење црногорског народа потенцијалним великосрпским хегемонизмом, као негатором црногорске нације и државе“, и који цео тај фолклор црногорштине назива — болесним халуцинацијама. Јасно је да би такав сценарио био у најмању руку шизофрен. А није лепо ширити шизофренију на Јавном сервису! Говори мржње, пардон, текстови, ипак су дозвољени.
Између снимака, уместо водитеља, спикера, саговорника, како обичаји документарног филма налажу, увек је ишао само текст на црном екрану. Не чуди, јер за оно што је требало изрећи РТЦГ није могао наћи жива уста да то и изговоре. Ипак су изабраном бојом унапред оценили садржај.
А писало је, између осталог, и: „Скоро тридесет година са митрополитског трона уместо благих речи одлежу клетве и клевете ’Сведока божје љубави‘“, пропраћено снимцима Амфилохија који изговара клетву Светог Петра Цетињског. Да није тужно, било би смешно.
Како одмиче филм, множе се покушај да се „вешто написаним речима“ Амфилохије огади и богу и народу: „Амфилохије Радовић био је и остао изасланик цркве стране државе, фанатични следбеник великосрпског националног пројекта. Духовник који другује са живим злочинцима, а мртве промовише у свеце“.
Ваљда су очекивали да Амфилохије Српску православну цркву, аутокефалну осам векова, замени новооснованом невладином организацијом регистрованом у станици полиције?!
Да није баш све у филму промашено показује реченица с почетка: „Амфилохијева беседа, показаће време, била је готово пророчанска“. Ако се мислило на Ђедове речи, где се, оцењујући политику Црне Горе, ограђује од ње и мења јој назив у „група дукљанско-монтенегринска“, онда су бар негде били на трагу истине. Јер само је она та која „тргује Црном Гором и њеном душом“, како рече владика. Група која се, видимо из дана у дан, осипа.
Не схвата та група да иза таквих одлука, ставова, уређивачке политике не стоје више ни они који плату зарађују код њих. Напротив, стиде их се. Црвене пред огледалом јер нису трговци храмовима и душама свог народа. Јер воле своју земљу и свој народ, јер желе да и сутра изађу на улицу уздигнутог чела. Не желе да стану иза срамних говора мржње. Ограђују се од лажи. Знају шта је задатак, али знају и шта је част.
Знају да је васкрсла Црна Гора.
Упрли су све медијско оружје у митрополита, бестидне речи без „презимена“ и тежине, не би ли „дечка из Доње Мораче“ макар мало унизили пред тим народом, а сам народ упослушили. Однародили и направили неки нови, властима тако потребан — „њуборн народ“.
Не схватају да се овај „стари“ народ, који се родио на улицама, није заклео никаквој митрополитовој партији. Нити некој другој. Нити га је брига за суд неке партије, ако се, може бити, и заклео. Нити он те даљине гази јер иде за Амфилохијем. И да нема њега, и да нема никог другог испред њих, он би ишао истим путем. Јер не верује тај народ у Амфилохија, већ у Бога. Богу се заклео, па Божјим путем и шета. С крстом, иконом и свећом у руци, са молитвом на уснама, шета путем своје вере. Са Богом у срцу, а с Амфилохијем само подруку.
Зато не вреди ударати на Амфилохија. Бог је тај који води народ Црне Горе, а не Ђедо (како га често од милоште зову). На Бога морају ударити. Бога у народу убити, ако га желе везаног, послушног и у ланцима. Бог је онај који квари планове за отимање вековних цркава и вековне вере. То је адреса за ударање. Ту је народ најслабији. Ако се ту сломи, сломљен је „за вјеки вјекова“. И све му се може узети — и црква, и плацеви и вера. А што више дрвља и камења на владику бацају, то му већи споменик у народу зидају.
