Према његовим речима, Анкара не жели да се увлачи у потпуни рат са Дамаском, коме ће подршку пружити руске ваздухопловне снаге, мада ни Москва није заинтересована за наставак сукоба са Турском због Сирије.
„Русија мора да бира између ‘сиријског режима’ и партнерства са Турском", пише аутор у свом чланку.
Како сматра Ал Бурај, несумњиво је да је Русија марљиво радила на поновном успостављању свог утицаја у региону од средине 2000-их, али су њени напори уродили плодом тек након „сиријске револуције" и војне интервенције Москве у том дугогодишњем сукобу.
Повратак Русије на Блиски исток и Северну Африку
Са друге стране, како наводи аутор чланка, повратак Русије на Блиски исток и у Северну Африку је у великој мери део њених економских и војних иницијатива, које, на пример, укључују напоре Москве да прошири своје војно присуство у региону, а нарочито у Средоземном мору.
„У економском погледу, активност Русије је приметна у њеној улози у катарској кризи, њеној интензивној, енергичној дипломатији и расту њеног извоза у земље Блиског истока и Северне Африке. Москва је такође успела да успешно преброди дипломатску изолацију у којој се нашла након ‘анексије Крима’, играјући на карту партнерства са Турском и Ираном", сматра турски аналитичар.
Како додаје Ал Бурај, поред тога, Русија је кључни модератор палестинско-израелског сукоба и покушава да одигра значајнију улогу у преговорима о примирју страна по питању Палестине.
Интереси Москве, Сирије и Анкаре
Аутор чланка истиче и да је несумњиво да и Турска и Русија имају велике заједничке интересе на многим нивоима. Ту је и руски противваздушни систем С-400, који је делимично испоручен Анкари, без обзира на неодобравање неких чланица НАТО и претњи Вашингтона да ће увести санкције Анкари. С економске тачке гледишта, између две стране постоје значајни трговински споразуми, укључујући и онај о џиновском гасоводу преко Црног мора.
„Сирија, Москва и Анкара имају различите интересе. Турска је забринута због Идлиба из два кључна мотива: због проблема избеглица, који може да настане ако провинција падне у руке сиријског режима. Нови прилив избеглица би за Турску значио катастрофу, јер је већ примила скоро четири милиона Сиријаца. Други мотив је што ако Турска одустане од Идлиба то би угрозило северни део њене границе са Сиријом, који је био ‘очишћен од терористичких елемената’ током три трансграничне операције Турске ‘Штит Еуфрата’, ‘Маслинова гранчица’ и ‘Извор мира’. Одлазак турских снага из Сирије ће довести до активације ових терористичких елемената, који ће бити директна претња по националну безбедност Турске", наглашава турски аналитичар.
Према речима аутора чланка, Турска се више пута разочарала у своје НАТО савезнике, који су били апсолутно непажљиви према турској националној безбедности. Они су одбацили Анкару, оставивши је да се сама бори са избегличком кризом, као и са претњама од стране унутрашњих и спољашњих терористичких организација.
Турски аналитичар још сматра да је равнодушност НАТО на сиријски сукоб одиграла улогу у стремљењу Турске да развија ефикаснија партнерства. Иран и Русија су извукли велику корист од сарадње са Анкаром, која је још успела да оствари и неколико краткорочних циљева. Али, њено партнерство са Русијом је на озбиљном тесту.
„Несумњиво је да су у Анкари незадовољни тиме што је Москва подржала Дамаск након што су у нападу сиријских снага погинули турски војници. Ипак, пре него што су се зачули ратни бубњеви, акценат је стављен на билатералну дипломатију, која ће продужити потрагу за излазом из ове незавидне ситуације", истиче Ал Бурај.
Наставак мирних преговора - једини пут
Без обзира на много заједничких интереса Турске и Русије, руско руководство наставља да подржава сиријски режим. У светлу ове доследне руске политике, која се вероватно неће променити бар у блиској будућности, једини пут за Анкару и Москву је онај који води до обнављања мировних преговора из Астане.
Ал Бурај сматра да Турска једино тако може да дође до примирја и спречи прилив избеглица у својим пограничним рејонима, а такође може добити и прилику за наставак мирних преговора о промени сиријских власти. Анкара тиме што наставља да распоређује своју војну технику у провинцији Идлиб шаље јасан сигнал Дамаску и Москви: „Хоћеш мир – спреми се за рат".
По свој прилици, Русија је схватила ту поруку пошто Кремљ није искључио могућност скорог састанка руског председника Владимира Путина и турског председника Реџепа Тајипа Ердогана на ком би размотрили могуће регулисање сукоба у провинцији Идлиб, закључује Ахмед Ал Бурај.
