Да ли је истина увек само оно што смо видели, можемо ли да се издигнемо изнад онога што нам је дато пореклом, куда човека може да одведе самокажњавање за грехе које је сам себи досудио – нека су од питања која покреће филм „Почасни гост“ прослављеног канадског редитеља Атома Егојана.
Нова Егојанова психолошка драма, премијерно приказана на 48. Фесту, бави се, као и многа ранија остварења овог редитеља, сложеним породичним односима, заснованим на дубоким, недовољно осветљеним траумама из прошлости.
У средишту приче су санитарни инспектор Џим (Дејвид Тјулис), који обилази ресторане чији су власници махом припадници бројних националних мањина у Канади, и његова кћерка Вероника која ради као диригент и композитор у једној музичкој школи.
Након лажне оптужбе да је сексуално узнемиравала 16-годишњег ученика, Вероника доспева у затвор, али се испоставља да је она та која жели да буде кажњена – за грехе из детињства и ране младости.
„У овом филму је тужно то што отац не може просто да каже својој кћерки шта се заиста догодило када је она била дете, јер му кћерка не верује, а мајка није ту да јој каже да је оно што отац тврди истина. Понекад јунаци мојих филмова граде веома компликоване односе и ситуације да би решили прилично једноставна питања. Тужно је што Џим има тај осећај да га нико не разуме. Одлази у ресторане, у контакту је с најразличитијим људима, али не може ни са ким да подели оно што носи у себи. Дејвид је сјајно извео сцену у којој Џим на крају филма држи говор у ресторану у којем је почасни гост, надајући се да би људи заиста могли да разумеју нешто у вези с њим. Можда и разумеју, али не могу да му помогну“, каже Атом Егојан.
Говорећи о јунаку ког игра, харизматични Дејвид Тјулис у разговору за Спутњик наводи да је реч о веома добром човеку, али и човеку коме је врло тешко да комуницира с људима:
„Он је у средњим је годинама, има одраслу кћерку, нашао се у ситуацији какву никада у животу није могао ни да замисли. Има осећај да је омануо као отац. То је тешко искуство, многи људи пролазе кроз њега. Тај део приче је за мене веома личан, јер и сам имам кћерку и бринем о томе шта она осећа. Реч је о универзалној причи која заиста допире до гледалаца, без обзира на то одакле су. То сви препознајемо, јер је лоша комуникација унизерзална ствар".
Вероника жели да буде у затвору због неких других, ранијих злочина, не због оног који је наводно починила, а њен отац покушава да схвати због чега се то догађа. За њега је веома болно што види своју кћерку у затвору. Најчудније је то што се она готово садистички наслађује тиме што види оца како пати, као да на неки начин ужива у томе, каже Атом Егојан.
На питање да ли уопште можемо да побегнемо од својих родитеља, порекла, прошлости, славни редитељ одговара:
„Мислим да не можемо. То је нешто што нас обележава. Можемо да се правимо да то не видимо, али не можемо да побегнемо од утицаја својих родитеља. То је темељ нашег формирања и одрастања. Постоје тренуци у животу у којима поверујемо да смо кренули даље, да смо се померили. Ипак, човек с годинама постаје свестан кодова у свом понашању – када даје и прима љубав или подршку, када људи верују у њега. То је темељ свакога од нас. Трагедија у овом филму је што отац верује да је кћерки дао сву подршку коју је могао да јој да".
„Почасни гост“ даје и један од могућих погледа на савремено канадско друштво, у којем су власници бројних ресторана махом странци, односно управо људи који су покушали да побегну од нечега. Једно од важних питања које на суптилан начин поставља филм јесте, каже Егојан, могу ли се судбина појединца и судбина народа посматра на исти начин када је реч о односу према пореклу и прошлости.
„Мислим да филм крајње непретенциозно подстиче на размишљање о идеји изградње потпуно новог, другачијег друштва. Друштва које би било засновано на поштовању одређених правила, међу њима и оних која се односе на здравље, физичко и ментално. 'Почасни гост' јасно сугерише да сви можемо да будемо почасни гости у том новом, другачијем културном простору".
