Сећајући се своg прерано отишлог пријатеља, Бећковић је за Спутњик још једном потврдио да је Момо био вољен откад се родио, али је највољенији од кад је отишао.
„Ретко је неко тако брзо почео да живи после своје смрти. Мому сам упознао врло рано, у просторијама „Просвете“ где ми је секретарица рекла да се нико тако не смеје и не говори као Момо Капор. И ја сам пожелео да га упознам... Чини ми се да се тада највише дружио за Зуком Џумхуром. Носио је кошуљу на коцкице и џемпер са округлим оковратником. Терао је моду а и сам је био у моди. Боље је живео него други писци зато што је више радио. Не знам никога ко је стварно писао као што је говорио и живео онако како је то описивао.“
Матијино питање да ли је ико ко је био тако жив у животу успео да остане такав, непромењен и после смрти, и данас, целу деценију касније, има исти одговор: Момо Капор, шармер ренесансног духа и дара, цртач и скитач, боем и шаљивџија, и даље је ту, међу нама. Као да никад одавде нигде није ни одлазио...
Марка са његовим “Београдом на шеширу“
На десетогодишњицу Моминог физичког неприсуства објављена је књига „Најлепше приче Моме Капора“, обогаћена цртежима, које је приредила његова супруга Љиљана, а објавила „Књига комерц“. Такође, у знак сећања на писца, приређена је и изложба слика и цртежа у Општини Врачар, а Капору у част Пошта Србије издала је поштанске марке на којима су његови цртежи „Аутопортрет“, „Портрет Лики“, „Београд на шеширу“ и „Девојка са ружом“.
И колико год је Капоров „званични“ део биографије импресиван – више од 50 објављених књига које су, све до једне, по појављивању постајале бестселери, преводи на 20 језика – онај незванични део, данас више него икад, постаје кључ за разумевање јединствене појаве највећег шармера међу литератама.
„Био је спонтан, радостан, духовит, са неисцрпном маштом и енегријом у том читавом надметању ко ће се чега духовитог и лепог сетити. Момо би одмах, све то што се ту догађало и причало сутрадан објављивао. И чинило се да није ништа лакше него тако писати, као што говориш и као што доживљаваш. Тек касније, можда тек ових година је увиђено да је то у ствари најтеже“, каже Матија и додаје да је Капор тако писао не само у младости и у пуној снази, него и касније, кад је био начет озбиљном болешћу.
„И када му је слабио вид, и кад је своје текстове диктирао другоме, то се ништа није разликовало од оног кад их је сам писао. А да не говорим да је он то све и илустровао. И када би се то сада на једном месту нашло, видело би се каква је то била радионица, какав је то био погон и колико је он – не зна се шта више – исцртао, насликао, написао, испричао... Опраштајући се од Моме рекао сам како би њега интересовало и на који ће начин сам његов одлазак бити забележен у штампи. Јер, више је мислио на своју рубрику у новинама него на било шта друго. Тако је живео, пуним животом“, подсећа Бећковић.
Тај пуни живот осећали су сви који би се нашли у Моминој близини. Знали су да се ту где је он – чује смех, да је сок и радост живота једнако осећао на Петој авенији колико и у кафани „Зора“ али да и једно и друго причом и причањем дели са свима. Знали су и да су све његове мисли и осећања на мистичан и непоновљив начин увирале у Београд, као Сава у Дунав... Да је волео своје суграђане, свој народ, своју земљу, дубоко, лако и постојано... Као што је и писао...
Капоров текст био је некакав ЕКГ његовог ума
Сећајући се заједничких одлазака на Мећавник, Матија, као најупечатљивију издваја неизоставну писаћу машину, од које се Капор није одвајао.
„Док смо ми спавали, он је већ устајао. Затицали бисмо га за машином на којој је, иако није видео, нити је погађао слова, писао... Чинило ми се да је то више била слика и некакав ЕКГ његовога ума, дара и срца, него текст. Али, Мома није могао да замисли да не ради“, подсећа Матија.
„Да наш Момчило полуди, њему се ништа не би познало“, радо је Момо цитирао своју бабу, чија га је тачност опажања и љубав са којом га је портретисала разнеживала. Баш као он многобројне читаоце „Фолираната“, „Уне“, „Зелене чоје...“, „Путописа кроз биографију“...
Био је Београђанин рођен у Сарајеву, сликар и писац, новинар и сенатор (Републике Српске) био је становник света, свој на своме у Риму, Паризу, Њујорку, Београду. Био је лак у кораку, запажању, говорењу, писању...
„ Био је и велики јунак у тим последњим тешким данима. Ниједног трена се није пожалио, није био тужан ниједне секунде... Био је један од оне велике господе коју је Београду дала Херцеговина. Држао је корак са временом, и са сваким даном, јер ниједан није могао бити изгубљен. Увек је гледао да ли су ми угланцане ципеле и такмичио се са мном чије се више сијају. Тако је провео свој век. Био је од мене старији две године и ја сам се шалио говорећи да је, кад сам се ја родио, он већ био ожењен и матор. Али, у ствари сада видимо да је отишао прерано и у пуној снази“, закључује Матија Бећковић.
Погледајте и како је о Капору говорио рокер Неле Карајлић, добитник награде која носи његово име, још један Сарајлија који је књигом изградио литерарни споменик Београду:
